Crna Gora ponovo razmatra izgradnju gasnih elektrana i terminala za tečni prirodni gas (LNG) u Luci Bar, čime se zemlja sve više pozicionira u središte mnogo šireg geopolitičkog i energetskog restrukturiranja koje se trenutno odvija širom Balkana i Centralne Evrope. Obnovljena rasprava dolazi u trenutku kada Sjedinjene Američke Države intenziviraju napore za širenje LNG koridora ka jugoistočnoj Evropi, dok Evropa ubrzano pokušava da smanji zavisnost od ruskog gasa.
Nova strategija sve više pozicionira jadransku obalu — naročito Hrvatsku, a potencijalno i Crnu Goru — kao alternativni LNG ulaz za Zapadni Balkan. Vlada Crne Gore je već potpisala više memoranduma o razumevanju sa međunarodnim energetskim kompanijama u vezi sa mogućom izgradnjom LNG terminala u Baru, zajedno sa pratećim kapacitetima za proizvodnju električne energije iz gasa.
Najnovija faza uključuje saradnju sa japanskim energetskim gigantom JEROM, koja trenutno sprovodi sveobuhvatnu studiju izvodljivosti koja obuhvata tehničku, komercijalnu i finansijsku održivost LNG terminala i povezanih gasnih elektrana u Crnoj Gori. Premijer Milojko Spajić izjavio je ranije ove godine da se završetak studije očekuje do sredine 2026. godine.
Prema ranijim studijama EPCG-a i Vlade Crne Gore, razmatrano je više mogućih konfiguracija gasnih elektrana snage između 50 MW i 400 MW, sa potencijalnim lokacijama u Baru, Podgorici, Nikšiću i Pljevljima. Procenjena vrednost investicija kretala se između približno 233 miliona i 362 miliona evra, u zavisnosti od veličine postrojenja i infrastrukture.
Strateška logika projekta sve je više povezana sa širom regionalnom transformacijom energetskog sektora. Sjedinjene Američke Države pojačale su napore da američki LNG izvoz postane ključni alternativni izvor snabdevanja za Centralnu i Istočnu Evropu. Ranije ove godine grupa balkanskih i centralnoevropskih država potpisala je zajedničku deklaraciju u Vašingtonu kojom podržava proširen pristup američkom LNG-u i diverzifikovane pravce uvoza gasa.
Iako Crna Gora nije bila među formalnim potpisnicima, njene LNG ambicije direktno se uklapaju u novu regionalnu energetsku arhitekturu. Budući LNG terminal u Baru mogao bi teoretski da snabdeva ne samo Crnu Goru, već i delove Srbije, Bosne i Hercegovine, Kosova i potencijalno Mađarske, čime bi Crna Gora od relativno izolovanog elektroenergetskog tržišta postala regionalni gasni tranzitni i balansni centar.
Za Srbiju su implikacije posebno značajne. Predsednik Aleksandar Vučić ranije je potvrdio interes Srbije za pristup LNG uvozu preko budućeg terminala u Baru, naročito u trenutku kada Beograd pokušava da diverzifikuje opcije snabdevanja usled neizvesnosti oko dugoročne zavisnosti od ruskog gasa i promenljivog sankcionog okruženja vezanog za NIS.
Ova debata takođe odražava širu kontradikciju koja postaje sve vidljivija širom Evrope tokom energetske tranzicije. Dok vlade javno nastavljaju da daju prioritet dekarbonizaciji, obnovljivim izvorima energije i klimatskoj neutralnosti, mnogi elektroenergetski sistemi se istovremeno vraćaju gasnim elektranama kao stabilizacionoj tehnologiji koja može da podrži mreže sa rastućim udelom vetroelektrana i solarnih kapaciteta.
U slučaju Crne Gore, pitanje postaje sve hitnije jer se država i dalje u velikoj meri oslanja na promenljivu hidroenergiju i zastarelu Termoelektranu Pljevlja, koja se suočava sa rastućim ekološkim pritiscima i zahtevima Evropske unije. Gasna proizvodnja energije se zato razmatra kao prelazno balansno rešenje koje bi moglo da poboljša fleksibilnost sistema, rezervne kapacitete i zimsku sigurnost snabdevanja.
Pristalice LNG projekta tvrde da bi Crna Gora mogla da ojača energetsku bezbednost, privuče strateške infrastrukturne investicije i potencijalno razvije nove industrijske aktivnosti povezane sa gasnom logistikom i regionalnim lancima snabdevanja. Neki koncepti projekta uključuju i buduću prilagodljivost infrastrukturi za vodonik ili amonijak.
Međutim, protivljenje projektu ostaje značajno. Ekološke organizacije, lokalni aktivisti i pojedine primorske opštine snažno su kritikovali LNG planove, tvrdeći da bi projekti mogli dugoročno da vežu Crnu Goru za fosilna goriva upravo u trenutku kada Evropa ubrzava politiku dekarbonizacije. Više od 40 nevladinih organizacija i građanskih inicijativa javno se usprotivilo izgradnji LNG terminala i gasne elektrane u Baru.
Sama Luka Bar postala je centralna tačka debate. Iz geopolitičke perspektive, luka predstavlja retku priliku da Crna Gora redefiniše svoju poziciju u regionalnoj energetskoj logistici. Iz ekološke perspektive, kritičari upozoravaju da bi industrijska LNG infrastruktura mogla trajno da promeni jednu od najosetljivijih turističkih i ekoloških zona na Jadranu.
Finansijska održivost projekta takođe ostaje neizvesna. Ekonomija LNG-a u Evropi postala je znatno volatilnija nakon energetske krize, a buduća profitabilnost zavisiće od dugoročnih cena gasa, iskorišćenosti regasifikacionih kapaciteta, regionalne povezanosti gasovoda i brzine razvoja obnovljivih izvora energije širom Balkana.
Ipak, uprkos svim neizvesnostima, gasna strategija Crne Gore sve više deluje kao deo mnogo šire promene energetske geografije Evrope. Zapadni Balkan se postepeno transformiše iz perifernih energetskih sistema u strateški važne infrastrukturne koridore koji povezuju LNG uvoz, elektroenergetske interkonekcije, kapacitete za balansiranje obnovljivih izvora i buduće lance industrijske dekarbonizacije.
Za Crnu Goru, rasprava o LNG-u zato više nije samo pitanje izgradnje terminala ili gasne elektrane. Sve više se svodi na to da li država želi da se pozicionira prvenstveno kao turistička ekonomija oslonjena na primorje ili kao šira regionalna infrastrukturna i energetsko-bezbednosna platforma integrisana u novu geopolitičku mapu jugoistočne Evrope.
