Budućnost lignita na Zapadnom Balkanu: Srbija

, Srbija Energetika

Scenariji za izlazak iz lignita do 2040. godine 

Agora 

Studija analizira šest scenarija za tržište električne energije: nastavak trenutne energetske politike zavisnosti od folinih goriva (Fosilna strategija) i Balkanski zeleni dogovor – strategija energetske tranzicije i dekarbonizacije. 

Podgrupa scenarija procenjuje mogućnosti i rizike dve strategije u zavisnosti od različitih tipova određivanje cene ugljenika: bez cene ugljenika, mehanizam za preilagođavanje cene ugljenika (CBA) i uvođenje sistema za trgovinu emisijama harmonizovanog sa EU ETS.

Analiza pokazuje da kapaciteti na lignit planirani u regionu neće biti profitabilni sa bilo kojim oblikom cene ugljenika, imajući u vidu troškove usaglašavanja sa regulativom za zagađenje i ograničene mogućnosti izvoza u pogledu prilagođavanja granice ugljenika EU.

Udeo lignita u energetskom miksu u Srbiji iznosi znatno iznad 60%, dok obnovljivi izvori, uključujući vetar i sunce, igraju zanemarljivu ulogu. 

Srbija ima najveći obim proizvodnje električne energije bazirane na lignitu u regionu, sa flotom od 4 GW, koja je istovremeno i najstarija – polovina je starija od 40 godina. 

Istovremeno, Srbija ima najniže varijabilne i ukupne troškove lignita u regionu, sa relativno efikasnim rudnicima (Kolubara, Kostolac). Promenljivi troškovi u drugim zemljama su skoro dvostruko veći.

U 2109. godini subvencije za lignit u zemlji iznosile su 41,36 miliona evra.

Srbija: Instalisani kapacitet i proizvodnja električne energije

Instalisani neto kapacitet u fosilnim scenarijima povećava se sa 7,6 GW na 10,4 GW (u scenariju bez cene ugljenika), na 9 GW (CBA), odnosno na 9,6 GW (ETS) do 2050. godine, u zavisnosti od cene CO₂. 

Putanja lignita i OIE prate dizajn scenarija; glavna razlika leži u kapacitetima na gas. Scenariji Zelenog dogovora ne razmatra nova ulaganja u lignit, već samo delimičnu modernizaciju jedinica koje se povlače. Rezultirajući jaz pokriven je PV kapacitetima PV i onšor vetrom. Ukupni instalisani kapacitet se povećava na 26,3 GW (bez cene ugljenika), na 25,2 GW (CBA), odnosno na 25,5 GW (ETS) do 2050. godine.

Dok je povećanje potražnje konstantno u svim scenarijima (oko 44 TWh u 2050. godini), razvoj kapaciteta i modelirane šeme određivanja cena CO₂ dovode do različitih energetskih mikseva tokom vremena. 

U fosilnom scenariju, rekonstrukcija postojećih i puštanje u rad dodatnih (savremenih) jedinica na lignit dovode do veće proizvodnje na bazi lignita nego danas. Nasuprot tome, u scenarijima Zelenog dogovora proizvodnja na lignit se postepeno ukida, a energetski miks se više oblikuju povećanjem udela OIE. 

Uvođenje ETS šeme u Fosilni scenario ozbiljno smanjuje proizvodnju i ukupan izvoz električne energije iz Srbije. (to je u manjoj meri slučaj u CBA scenariju). Nasuprot tome, prelazak sa lignita na onšor vetar i PV u scenariju Zelenog dogovora može se manifestovati u izvozu. Mehanizam CBA smanjuje podsticaje za izvozno orijentisanu proizvodnju gasa („karbonska arbitraža“).

Troškovi proizvodnje 

U situaciji bez određivanja cene CO₂, troškovi proizvodnje donekle rastu. CBA mehanizam neznatno smanjuje troškove proizvodnje. Ali efekti ostaju u relativno uskom razmaku između različitih scenarija. Scenario Zelenog dogovra smanjuje troškove za preko 30 milijardi evra kada se uzme u obzir postepeno uvođenje ETS-a.

Veleprodajne bazne cene i troškovi potrošača

Nivo veleprodajnih cena umereno raste u svim scenarijima, delom zbog povećanja potražnje za energijom i troškova goriva. Cene znatno rastu kada se uvodi ETS. Scenarijo Zelenog dogovora primetno ublažava rezultirajuće povećanje cena. Dugoročno gledano, fosilni scenariji rezultiraju višim veleprodajnim baznim cenama za Srbiju za svaki režim CO₂.

Troškovi potrošača u Srbiji rastu u svim scenarijima, kada se uzmu u obzir veleprodajni bazni volumen, potrebe podrške za OIE i troškovi za strateške rezerve. Većina se može pripisati veleprodajnom baznom volumenu, dok su troškovi za potrebe podrške OIE i strateške rezerve i dalje ograničeni.

Opšti trend rasta troškova potrošača može se primetiti u svim scenarijima kako rastu potražnja i bazne cene. Međutim, više OIE u sistemu umanjuje veleprodajni bazni volumen bez obzira na režim CO₂ modelovan u scenarijima Zelenog dogovora. Poređenje komponenti troškova pokazuje da je potreba za podrškom OIE zanemarljiva.

Što se tiče strateških rezervi potrebnih za pokrivanje nacionalnog vršnog opterećenja, scenariji Zelenog dogovora pokreću neke dodatne potrebe za ulaganjima u Srbiji, iako one ostaju niske.

Potrebe za ulaganjima i subvencije

Potrebe za ulaganjem u Fosilnom scenariju iznose 8,9 milijardi evra (bez cene ugljenika), 7,7 milijardi evra (CBA) i 8,1 milijardi evra (ETS) do 2050. godine, sa velikom koncentracijom na proizvodne kapacitete na bazi lignita i gasa. Nasuprot tome, ulaganja u scenariju Zelenog dogovora uglavnom se koncentriršu na OIE i do 2050. godine iznose 20,2 milijarde evra (bez cene ugljenika), 19,3 milijardi evra (CBA) i 19,6 milijardi evra (ETS).

Iako se u scenarijima Zelenog dogovora javljaju značajni troškovi za OIE, većina se finansira iz tržišnih prihoda i stoga ne povećava potrebe za podrškom. Scenariji Zelenog dogovora proizvode dodatne godišnje troškove proizvodnje OIE od 587,7 miliona evra u 2030. godini, 941,5 miliona evra u 2040. i 913,4 miliona evra u 2050. godine.

Ali dodatni godišnji troškovi podrške za OIE predstavljaju u proseku samo 0,9% (ETS), 8,7% (bez cene ugljenika) i 10% (CBA) ukupnih dodatnih troškova. Posebno u scenariju ETS-a, većina dodatnih troškova za OIE finansira se iz tržišnih prihoda. Vantržišne isplate potrebne za investicije u OIE su relativno male.

Izvor: agora-energiewende.de