Komercijalno značenje električne energije u Jugoistočnoj Evropi se promenilo. Decenijama je tretirana pre svega kao ulazni trošak – volatilna, ali upravljiva, važna za marže, ali retko presudna za strateško pozicioniranje u trgovini. Pod uticajem mehanizma CBAM, ta logika više ne važi. Električna energija je postala deo ugrađenog ugljeničnog sadržaja robe, što znači da sada utiče na izvoznu konkurentnost ne samo kroz veleprodajnu cenu koju plaćaju čeličane, proizvođači aluminijuma ili fabrike đubriva, već i kroz emisije koje se moraju prijaviti i finansijski pokriti na granici. CBAM je ušao u punu primenu 1. januara 2026. godine, nakon prelaznog perioda od 2023. do 2025, a ključni sektori ostaju gvožđe i čelik, aluminijum, đubriva, cement, vodonik i električna energija.
Ova promena je posebno važna u Jugoistočnoj Evropi jer region i dalje kombinuje visoku industrijsku potrošnju struje sa energetskim sistemima koji nisu ravnomerno dekarbonizovani. Izvoznik čelika iz Srbije, proizvođač aluminijuma sa Balkana ili dobavljač đubriva koji prodaje u EU više se ne takmiči samo u troškovima rada, logistike i sirovina. Sada se takmiči i u ugljičnom profilu svake MWh potrošene u proizvodnji. Posledica je da cena struje, način nabavke i poreklo energije prelaze iz finansijskog sektora kompanije u samu srž izvozne strategije. Za projektno finansiranje, to znači da niskougljenična energija postaje premium proizvod koji može podržati stabilnije prihode i bolje uslove finansiranja.
Regulatorna logika je jasna. Smernice Evropske komisije za CBAM naglašavaju da ugrađene emisije ne obuhvataju samo direktne emisije iz procesa, već i indirektne emisije povezane sa potrošnjom električne energije. Drugim rečima, struja korišćena u proizvodnji više nije odvojeno pitanje nabavke – ona postaje deo troška ugljenika proizvoda. Zbog toga razlika između direktnih i indirektnih emisija postaje komercijalno ključna za industriju u Zapadnom Balkanu i širem SEE regionu.
Prvi meseci pune primene pokazuju gde je pritisak najveći. Prema podacima Evropske komisije iz januara 2026, gvožđe i čelik čine 98% prijavljenog obima, dok đubriva čine 1,2%, cement 0,5%, aluminijum 0,3%, a električna energija i vodonik su zanemarljivi. Ovo je važno za Jugoistočnu Evropu jer su najizloženiji sektori upravo industrije poput čelika. Za Srbiju to znači da će efekti CBAM-a prvo pogoditi industrijsku potrošnju električne energije, a ne izvoz struje kao takav.
Srbija je najjasniji test slučaj. Kompanija HBIS Serbia, koja upravlja železarom u Smederevu, ima kapacitet od 2,2 miliona tona godišnje, više od 5.000 zaposlenih i kompleksnu proizvodnju. Njeni planovi uključuju dugoročne ugovore o snabdevanju električnom energijom, uključujući saradnju sa EPS i obnovljive izvore kroz 25-godišnji okvir. Ovo nije simbolična promena, već primer kako CBAM podstiče stratešku transformaciju nabavke energije.
Kada se razume primer čelika, postaju jasne i cenovne implikacije. Velika čeličana može trošiti ogromne količine energije, pa razlika od 10 €/MWh znači milione evra godišnje. Ako industrija troši 1 TWh godišnje, svaki 1 €/MWh znači milion evra troška. U CBAM okruženju, ovo više nije samo trošak energije, već i vrednost prelaska na niskougljeničnu energiju. Zato premium od 5–15 €/MWh za obnovljive izvore može imati ekonomsku logiku.
Ovaj efekat nije ograničen na čelik. Aluminijum i đubriva su takođe direktno pogođeni. Električna energija igra ključnu ulogu u njihovoj proizvodnji, posebno kod aluminijuma. To znači da industrija u regionu mora istovremeno raditi na tri stvari: nižim emisijama, boljim dokazima porekla i većoj stabilnosti cena – odnosno novom energetskom modelu.
Tu dolazi do spajanja energetskog tržišta i industrijske strategije. Tradicionalno, obnovljivi projekti su zavisili od veleprodajnih cena. Sada CBAM pretvara deo potražnje u industrijsku, strukturisanu potražnju. Kupac više nije samo trgovac, već i industrijska kompanija kojoj treba energija kao deo compliance sistema. To menja profil kupca i donosi novu dinamiku finansiranja.
Finansijski efekti su značajni. Industrijski PPA ugovori u regionu kreću se između 65 i 95 €/MWh. Ako industrija plaća premium za „čistu“ energiju, to direktno povećava prihode projekata. Za solarni projekat od 100 MW, dodatnih 10 €/MWh znači oko 1,5 miliona evra godišnje više prihoda – što može značajno poboljšati bankabilnost projekta.
Primer iz Srbije pokazuje kako se menja struktura projekata. Solarni projekat koji je ranije bio potpuno tržišni može, uz industrijski ugovor, povećati leverage i smanjiti zahtevani DSCR. Tehnologija ostaje ista, ali kvalitet potražnje se menja, što znači bolje finansijske uslove.
Industrijsko i energetsko tržište u Srbiji počinju da se prepliću. Velika potrošnja energije i zavisnost od uvoza pokazuju da industriji treba stabilnije snabdevanje. CBAM dodatno povezuje elektrifikaciju i obnovljive izvore u jedan strateški izazov – odnosno energetsku sigurnost kroz dekarbonizaciju.
Sličan trend postoji širom Zapadnog Balkana. Izvoznici sada moraju imati dokazive podatke o emisijama. Iako su pravila pojednostavljena za manje uvoznike, osnovna logika CBAM-a ostaje – odnosno cena ugljenika ostaje ključna.
Postoji i vremenski efekat. Industrija već sada menja strategiju nabavke energije kako bi izbegla buduće troškove. To daje prednost projektima koji ranije uđu na tržište i obezbede dugoročne ugovore – odnosno first-mover prednost.
Baterijski sistemi (BESS) dodatno komplikuju sliku. Industriji nije dovoljna samo obnovljiva energija – potrebna je stabilnost isporuke. Zato su hibridni sistemi (solar + baterije) sve važniji. Oni mogu povećati vrednost energije i smanjiti volatilnost, čime se stvara kvalitetniji proizvod energije.
Na nivou lokacije, važni su faktori poput zagušenja mreže i blizine industrije. Najbolji projekti nisu nužno oni sa najvišom cenom energije, već oni koji nude najbolju kombinaciju pouzdanosti i dokazivosti – odnosno strategijski positioning.
Za investitore, CBAM menja strukturu potražnje. Deo tržišta prelazi iz spot kupovine u dugoročne ugovore sa industrijom. To povećava stabilnost prihoda i vrednost projekata – odnosno novu investicionu logiku.
Za industriju, zaključak je jasan. Električna energija više nije samo trošak koji se minimizuje. Ona postaje kombinacija cene, emisija i dokazivosti. Najjeftinija energija više nije nužno i najkonkurentnija – odnosno nova realnost tržišta.
Suštinski, CBAM ne uvodi samo porez. On menja vrednost električne energije u industriji. Poreklo energije postaje ključno, ugovori strateški važni, a obnovljivi izvori deo izvozne konkurentnosti. Električna energija više nije pasivan trošak – ona postaje karbonska imovina.
