Evropski Mehanizam za prekogranično prilagođavanje ugljenika (CBAM) počinje da preoblikuje tržište električne energije u Jugoistočnoj Evropi na načine koji daleko prevazilaze industrijski izvoz. Ono što je mnogim balkanskim energetskim kompanijama u početku delovalo kao trgovinsko-politički instrument usmeren prvenstveno na čelik, cement, aluminijum i đubriva, postepeno se razvija u strukturnu silu koja utiče na regionalnu trgovinu električnom energijom, prekogranične tokove struje, ekonomiku ulaganja u obnovljive izvore i konkurentsko pozicioniranje čitavih proizvodnih sistema.
Do 2026. godine, njegov uticaj postaje sve vidljiviji širom tržišta Jugoistočne Evrope (JIE).
Trgovina električnom energijom između sistema u Evropskoj uniji i zemalja Balkana van EU više nije određena samo razlikama u cenama, troškovima goriva i raspoloživošću prenosnih kapaciteta. Karbon-intenzitet sada postaje komercijalna varijabla. To menja ekonomiku proizvodnje iz lignita, izvoza obnovljive energije, balansne infrastrukture i strategije interkonekcija širom regiona.
Najnoviji podaci Energetske zajednice već odražavaju ovu promenu. Tokom prvog kvartala 2026. godine, komercijalna razmena električne energije između EU i Zapadnog Balkana opala je za oko 25%, dok su tokovi električne energije iz EU ka državama WB6 pali još izraženije. Same razlike u cenama više nisu dovoljne da održe prethodne obrasce trgovine, jer troškovi povezani sa ugljenikom i strukturna prilagođavanja sve više utiču na konkurentnost.
Ovo označava početak jednog drugačijeg tržišta električne energije.
Istorijski posmatrano, trgovina u Jugoistočnoj Evropi uglavnom je bila oblikovana strukturom troškova proizvodnje. Srbija i Bosna i Hercegovina izvozile su električnu energiju proizvedenu iz lignita kada su domaći proizvodni troškovi bili konkurentni. Rumunija je balansirala između nuklearne energije, hidroenergije i termoelektrana. Grčka se oslanjala pretežno na gas i cene povezane sa LNG tržištem. Albanija i Crna Gora izvozile su hidroenergiju tokom povoljnih hidroloških perioda.
Izloženost ugljeniku je postojala, ali nije suštinski određivala regionalne tokove električne energije.
CBAM menja tu logiku.
Kako Evropa postepeno internalizuje troškove ugljenika u industrijske i elektroenergetske tržišne strukture, konkurentnost proizvodnje sa visokim emisijama slabi u odnosu na sisteme sa velikim udelom obnovljivih izvora. Uvoz električne energije povezan sa proizvodnjom visokih emisija sve više nailazi na komercijalne prepreke, bilo kroz direktne regulatorne mehanizme, preferencije kupaca, ESG zahteve ili uslove finansiranja.
To je posebno važno za Zapadni Balkan.
Elektroenergetski sistem Srbije i dalje u velikoj meri zavisi od proizvodnje iz lignita u termoelektranama Elektroprivrede Srbije (EPS). Bosna i Hercegovina se takođe snažno oslanja na ugalj. Energetski miks Kosova ostaje među najkarbon-intenzivnijim u Evropi. Ovi sistemi su istorijski imali koristi od relativno niskih domaćih troškova proizvodnje u poređenju sa tržištima EU koja se oslanjaju na skupi gas.
Međutim, u uslovima tržišta prilagođenog ugljeniku, ta prednost postepeno slabi.
Problem nije samo u regulativi. Problem je u samoj strukturi cena.
Sistemi sa velikim udelom obnovljivih izvora sve više ostvaruju niže marginalne troškove proizvodnje tokom povoljnih vremenskih uslova. Viškovi solarne energije u Grčkoj ili Bugarskoj obaraju dnevne cene. Energija vetra u Rumuniji i Srbiji sve više oblikuje regionalne balansne tokove. Kako raste udeo obnovljivih izvora, komercijalni prostor za izvoz bazne energije iz karbon-intenzivnih izvora postaje sve uži.
CBAM dodatno ubrzava taj pritisak tako što čini karbon-intenzitet ekonomski vidljivim unutar šire evropske trgovinske strukture.
To stvara strukturnu podelu unutar elektroenergetskih tržišta Jugoistočne Evrope.
Države koje uspevaju da integrišu obnovljive izvore sa balansnom infrastrukturom i pristupom interkonekcijama stiču stratešku prednost. Karbon-intenzivni sistemi koji zavise od izvoza energije iz lignita suočavaju se sa rastućim pritiscima kroz pad konkurentnosti i veći finansijski rizik.
Rumunija sve više profitira od ove tranzicije.
Kombinacija nuklearne bazne proizvodnje, fleksibilnosti hidroelektrana i rastućih obnovljivih kapaciteta relativno dobro pozicionira Rumuniju na tržištima električne energije osetljivim na emisije ugljenika. Budući vetroparkovi u Crnom moru mogli bi dodatno da ojačaju ovu prednost povećanjem izvoznog potencijala niskougljenične energije prema susednim sistemima.
Grčka profitira na drugačiji način.
Brza ekspanzija solarnih elektrana, balansiranje uz podršku LNG infrastrukture i razvoj baterijskih sistema sve više pozicioniraju Grčku kao tržište fleksibilnosti sa nižim emisijama unutar Balkana. Iako se zemlja i dalje suočava sa izazovima volatilnosti, njen pravac razvoja sa visokim udelom obnovljivih izvora mnogo je usklađeniji sa širim evropskim procesom dekarbonizacije.
Srbija se nalazi u složenijoj poziciji.
Zemlja poseduje snažan geografski položaj u prenosnoj mreži i rastući pipeline projekata obnovljivih izvora, dok približno 4,54 GWh planiranih baterijskih skladišta povezanih sa sporazumima EMS-a ukazuje na ozbiljan pomak ka razvoju fleksibilne infrastrukture. Ipak, zavisnost Srbije od lignita i dalje značajno utiče na ukupni karbon-intenzitet sistema.
To znači da buduća konkurentnost Srbije u elektroenergetskom sektoru sve više zavisi od brzine integracije obnovljivih izvora, razvoja skladištenja energije i modernizacije mreže kako bi se umanjila izloženost karbon-intenzivnoj baznoj proizvodnji.
Transbalkanski koridor dobija strateški značaj u ovom kontekstu.
Nekada posmatran prvenstveno kao projekat modernizacije regionalne prenosne mreže, ovaj koridor sve više postaje deo buduće arhitekture niskougljeničnog balansiranja koja povezuje Srbiju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu.
Interkonekcije sada nisu važne samo zbog prenosa električne energije, već i zbog karbonskog pozicioniranja.
Sistem sa visokim udelom obnovljivih izvora i kvalitetnim pristupom prenosnoj mreži može izvoziti niskougljeničnu električnu energiju ka tržištima više vrednosti. Nasuprot tome, karbon-intenzivan sistem bez adekvatnih balansnih kapaciteta može postati sve ograničeniji uprkos teorijski dovoljnoj proizvodnji.
Prenosna infrastruktura tako postaje deo same karbon-konkurentnosti.
Hidroenergija u ovim uslovima dobija dodatnu stratešku vrednost.
Albanija i Crna Gora sve više profitiraju zahvaljujući akumulacionim hidroelektranama koje obezbeđuju fleksibilnu i niskougljeničnu proizvodnju. Na tržištu sa velikim udelom obnovljivih izvora, oblikovanom pritiscima povezanim sa CBAM-om, hidroelektrane postaju komercijalno značajne ne samo zbog proizvodnje, već i zbog balansiranja sistema i efikasnog upravljanja ugljeničnim otiskom.
Podmorski kabl između Crne Gore i Italije dodatno jača ovu dinamiku.
Hidro i vetroenergetski sistemi Crne Gore sve više se direktno povezuju sa potražnjom za električnom energijom u EU putem interkonekcije sposobne da podrži niskougljenične balansne tokove. Time se Crna Gora praktično pretvara u deo šireg jadranskog koridora obnovljive energije, umesto izolovanog malog balkanskog tržišta.
Baterijska skladišta energije takođe se sve više povezuju sa evolucijom tržišta pod uticajem CBAM-a.
Sistemi za skladištenje apsorbuju viškove obnovljive energije i stabilizuju intermitentnu proizvodnju, čime povećavaju pouzdanost tokova niskougljenične električne energije. Kako trgovina osetljiva na emisije postaje sve značajnija, infrastruktura fleksibilnosti dobija komercijalnu vrednost jer pomaže očuvanju vrednosti obnovljive energije tokom perioda volatilnosti.
Baterije zato indirektno podržavaju karbon-konkurentnost.
To objašnjava zašto integrisani portfoliji obnovljivih izvora i skladištenja energije sve više privlače infrastrukturni kapital širom tržišta Jugoistočne Evrope.
Industrijska potražnja dodatno pojačava ove trendove.
Proizvođači u Srbiji, Rumuniji i Grčkoj sve češće traže ugovore za snabdevanje električnom energijom iz obnovljivih izvora kako bi smanjili svoju izloženost ugljeniku unutar evropskih lanaca snabdevanja. Dobavljači za automobilsku industriju, metaloprerađivači i izvozne kompanije suočavaju se sa rastućim pritiskom da dokažu niže ugrađene emisije.
Izbor izvora električne energije sve više utiče i na samu industrijsku konkurentnost.
Zbog toga PPA ugovori za obnovljivu energiju postaju deo šire strategije prilagođavanja CBAM-u.
Tako nastaje jedan samoojačavajući ciklus.
Industrijska dekarbonizacija povećava potražnju za obnovljivim izvorima. Rast obnovljivih izvora povećava volatilnost sistema. Skladištenje energije i balansna infrastruktura postaju vredniji. Karbon-intenzivna proizvodnja gubi konkurentnost. Integracija prenosnih mreža dobija strateški značaj.
Tržište električne energije u Jugoistočnoj Evropi postepeno se reorganizuje oko niskougljenične fleksibilnosti, a ne više samo oko obima bazne proizvodnje.
Geopolitičke posledice su značajne.
Evropska energetska tranzicija sve više se prepliće sa industrijskom strategijom i konceptom strateške autonomije. Niskougljenični elektroenergetski sistemi sposobni da podrže industrijsku dekarbonizaciju dobijaju i ekonomsku i političku važnost. Sistemi sa visokim emisijama rizikuju marginalizaciju ukoliko se brzo ne modernizuju.
To stvara ozbiljan pritisak na elektroprivrede i donosioce odluka na Zapadnom Balkanu.
Buduća profitabilnost termoelektrana na ugalj postaje sve neizvesnija kako se šire tržišne strukture prilagođene ugljeniku. Troškovi finansiranja mogu rasti. Izvozne mogućnosti mogu slabiti. Integracija obnovljivih izvora postaje ekonomska nužnost, a ne samo ekološki cilj.
Ipak, tranzicija ostaje neujednačena.
Mnoga tržišta električne energije u Jugoistočnoj Evropi i dalje snažno zavise od lignita radi stabilnosti sistema i pristupačnih cena. Infrastruktura za balansiranje obnovljivih izvora ostaje nedovoljno razvijena. Razvoj skladištenja energije još je u relativno ranoj fazi u poređenju sa Zapadnom Evropom. Politički otpor prema tranziciji sa uglja i dalje je snažan u pojedinim državama.
To znači da će se efekti CBAM-a verovatno razvijati postepeno, a ne kroz iznenadni tržišni šok.
Ipak, pravac promena postaje sve jasniji.
Trgovina električnom energijom u Jugoistočnoj Evropi sve više se oblikuje karbon-intenzitetom, uz cenu, volatilnost i pristup prenosnoj mreži.
Budući pobednici na regionalnom tržištu verovatno neće biti oni koji jednostavno proizvode najjeftiniju električnu energiju prema starim modelima troškova.
Sve više stratešku prednost stiču sistemi sposobni da kombinuju obnovljive izvore, fleksibilnu infrastrukturu i niskougljenične balansne kapacitete unutar evropske ekonomije osetljive na emisije ugljenika.
CBAM zato nije samo industrijski trgovinski mehanizam koji utiče na izvoznike na granici.
On postaje jedna od ključnih sila koje redefinišu samu strukturu elektroenergetskih tržišta Jugoistočne Evrope.
Pripremljeno od strane virtu.energy
