Elektromreža Srbije je u proteklih nekoliko godina stalno bila u centru energetskih rasprava, strateških najava i velikih obećanja o modernizaciji, evropskoj integraciji, podršci obnovljivim izvorima i jačanju stabilnosti sistema. U isto vreme, država je ulazila u eru energetskih tranzicija, rasta vetroparkova, sve većih zahteva tržišta i pritiska da se elektroenergetska mreža podigne na nivo koji odgovara Evropi. U toj dinamici, postavlja se suštinsko pitanje: šta je EMS zaista uradio, a šta je ostalo nedovršeno ili samo deklarativno najavljeno?
Najpre treba priznati ono što je realno ostvareno. U tehničkom smislu, EMS je napredovao. Pojedini delovi prenosnog sistema su modernizovani, povećani su kapaciteti mreže, ojačane su ključne tačke prenosa i unapređeni su upravljački sistemi koji omogućavaju sigurnije i preciznije vođenje elektroenergetskog sistema. U regionalnoj saradnji napravljen je veliki pomak. Interkonekcije sa susednim državama su ojačane, protok informacija i tehničko usklađivanje sa evropskim standardima se ubrzalo, a učešće Srbije u ENTSO-E okvirima postalo je ozbiljnije i sistematičnije nego ranije. EMS je uspeo da održi stabilnost sistema u periodima značajnog rasta obnovljivih izvora, što je nesumnjivo značajan tehnički i operativni rezultat. Pored toga, uvedeni su određeni softverski i operativni alati koji su poboljšali nadzor nad mrežom i omogućili bolje reagovanje u situacijama opterećenja i promena u proizvodnji.
Kada je reč o integraciji vetroelektrana i solarnih postrojenja, treba reći da je mreža danas sposobnija da primi veće količine obnovljive energije nego ranije. EMS je prilagodio deo procedura, unapredio operativnu koordinaciju i omogućio više priključaka investitorima, čime je sistem, makar delimično, otvoreniji za energetsku tranziciju nego pre nekoliko godina. Ne sme se zanemariti ni činjenica da su pokrenuti programi obuke i saradnje sa međunarodnim partnerima, što govori da postoji svest da ljudski faktor ima ključnu ulogu u vođenju energetskog sistema.
Ipak, upravo tu, gde počinju pitanja strukture, dugoročne vizije i institucionalne snage, počinju i problemi. Najveći deo onoga što je u javnosti najavljivano kao „veliki skok napred“ još uvek nije do kraja realizovan. Digitalizacija sistema, koja je predstavljana kao prelazak na pametne mreže nove generacije, daleko je od potpunog ostvarenja. Nema još uvek sveobuhvatnog smart grid sistema, nema punog nivoa automatizacije, a koncept prediktivnog upravljanja i analitike u realnom vremenu tek je delimično implementiran. Drugim rečima, počelo je, ali nije završeno. I to ne zbog tehničke nemogućnosti, već zbog sporosti sistema, birokratskih i organizacionih ograničenja i nedostatka jasnog strateškog pritiska da se posao dovrši.
Druga velika praznina tiče se skladištenja energije i fleksibilnosti sistema. Godinama se govori o baterijskim skladištima, pumpnim hidroelektranama i fleksibilnim mehanizmima balansiranja, ali u praksi gotovo da ništa od toga nije izgrađeno u ozbiljnom obimu. To znači da Srbija danas ima mrežu koja može da primi obnovljive izvore, ali nema dovoljno razvijene alate da ih u potpunosti i bezbedno integriše u dugoročnom smislu. Sistem funkcioniše, ali nema rezervu snage, nema modernu fleksibilnost i nema dovoljno zaštitnih mehanizama protiv energetskih poremećaja koji nas tek očekuju kako se proizvodnja iz vetra i sunca bude dalje povećavala.
U tržišnom i evropskom smislu, EMS je takođe između dve realnosti. Sa jedne strane postoji veliki napredak u usklađivanju sa evropskim procedurama, učešću u regionalnim projektima i tehničkoj harmonizaciji sa ENTSO-E pravilima. Sa druge, puna tržišna integracija još nije završena. Regionalna tržišta nisu do kraja otvorena, balansni mehanizmi nisu potpuno tržišno uređeni, a transparencija tržišnih procesa još uvek nije na nivou najboljih evropskih praksi. To znači da Srbija formalno ide ka Evropi, ali suštinski još nije potpuno deo istog energetskog prostora.
Poseban i možda najopasniji problem leži u oblasti kadrova. EMS jeste ulagao u obuke, postoje programi usavršavanja, postoje saradnje sa međunarodnim institucijama, ali nema dugoročne politike ljudskih resursa. Ne postoji sistemska strategija za razvoj novih generacija vrhunskih inženjera, nema dovoljno snažne veze sa univerzitetima, nema garantovanih mehanizama za zadržavanje stručnjaka u zemlji, niti jasne perspektive koja mladim inženjerima govori da su deo projekta od državne važnosti. Bez ljudi, sve tehnologije, koncepti, planovi i doktrine postaju samo papiri. To je pitanje koje je otvoreno i koje EMS još nije suštinski rešio.
Zbog svega toga može se zaključiti da je EMS u poslednjih nekoliko godina istovremeno uspešna i nedovoljno završena priča. Sa jedne strane, sistem je stabilan, mreža je jača nego ranije, postoji jasniji evropski okvir rada i vidljivo je da se radi. Sa druge, ključne stvari koje određuju energetsku budućnost – digitalizacija u punom kapacitetu, skladištenje energije, potpuna fleksibilnost sistema, potpuna tržišna integracija i strateški razvoj stručnih kadrova – nisu završene. To znači da EMS danas izgleda kao sistem koji je značajno napredovao, ali još nije sazreo do pune snage koju je javno obećao.
Drugim rečima, EMS je realizovao ono što je bilo tehnički i operativno moguće u srednjem roku, ali ono što je suštinski strateško, duboko institucionalno i transformaciono i dalje je zadatak koji stoji ispred njega. Energetski sistem Srbije je stabilan, ali još nije dovoljno moderan. Otvoren je za obnovljive izvore, ali nije potpuno spreman za njihovu dominaciju. Povezan je sa regionom, ali nije do kraja integrisan. Radi, ali još ne radi na nivou kome teži. To je istina o EMS-u danas – postignuto je mnogo, ali najteži deo posla tek dolazi.
