European Electricity Review 2026 označava strukturnu prekretnicu za evropski elektroenergetski sistem, ali su njegove implikacije posebno izražene za Jugoistočnu Evropu. Iako je naslovni rezultat na nivou cele Evropske unije — da su vetar i solar zajedno pretekli fosilna goriva 2025. godine — prava priča za Jugoistočnu Evropu leži u tome koliko se brzo nasleđeni sistemi zasnovani na uglju nalaze pod pritiskom tržišne integracije, preliva cena ugljenika i prekograničnih tokova električne energije vođenih obnovljivim izvorima u ostatku Evrope. Izveštaj praktično prekraja konkurentsku mapu za proizvođače, mreže i investitore u periodu 2026–2030.
Na nivou EU, vetar i solar su 2025. godine prvi put proizveli više električne energije od fosilnih goriva, dok se udeo obnovljivih izvora približio polovini ukupne proizvodnje. Taj zaokret nije bio ravnomeran. Severna i zapadna Evropa predvodile su u izgradnji kapaciteta i fleksibilnosti, dok je veći deo Jugoistočne Evrope ušao u 2025. sa većim oslanjanjem na lignit, zastarele termoelektrane i hidrološku volatilnost. Rezultat je rastuća divergencija unutar sinhronizovanog tržišta: obnovljiva energija sa niskim marginalnim troškovima sve češće određuje cene i uliva se ka Jugoistočnoj Evropi, dok se domaći ugljeni kapaciteti potiskuju ka margini ili potpuno ispadaju iz dispečiranja.
Za Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Severnu Makedoniju i delove Bugarske, ova dinamika ima direktne finansijske posledice. Elektrane na ugalj koje su nekada radile kao bazne sada imaju manje radnih sati, veće troškove održavanja po MWh i rastuću izloženost troškovima ugljenika kroz indirektne ETS efekte ugrađene u prekogranične cene. Čak i kada postrojenja formalno nisu u ETS-u, tržišno povezivanje uvozi „ugljičnu cenu“ u formiranje cena u regionu, smanjujući čiste spark-marže i nagrizajući profitabilnost lignita.
Najvažniji signal iz Emberovog pregleda za region nije samo pad uglja, već činjenica da se moć određivanja cena pomerila. Rekordna solarna proizvodnja 2025. godine — podstaknuta velikim solarnim parkovima i krovnim sistemima — spustila je dnevne cene širom kontinenta. Rast udela vetra produžio je periode niskih cena na prelazne sezone i noćne sate. Za sisteme sa ograničenom fleksibilnošću to znači veći ciklični stres za termoelektrane i veće oportunitetne troškove hidroelektrana, naročito u sušnim periodima.
Hidroenergija ostaje stabilizujući faktor u regionu, posebno u Crnoj Gori i Hrvatskoj, ali izveštaj naglašava ključan rizik: hidrološka varijabilnost raste usled klimatske nestabilnosti. Tokom 2025. više slivova u regionu imalo je neujednačene dotoke, što je povećalo oslanjanje na uvoz u vršnim satima. Kako se obnovljivi izvori šire u EU, ti uvozi su sve češće jeftini u solarnim satima, a skupi u periodima sistemskog stresa, čime se šire unutardnevni rasponi cena. Bez skladištenja i upravljanja potrošnjom, mreže su izložene toj volatilnosti.
Razvoj vetra i solara u regionu ubrzao je tokom 2024–2025, ali sa niže polazne osnove. Rumunija i Bugarska predvodile su u solarnim dodacima; Hrvatska i Srbija napredovale su sa vetroparkovima; Crna Gora je odobrila ključne dozvole za nove projekte vetra. Ipak, nalazi Emberovog izveštaja ukazuju da kapacitet sam po sebi nije dovoljan. Tržišta sada nagrađuju fleksibilnost, a ne samo megavate. Baterijska skladišta, gasne elektrane sa brzim rampiranjem i upravljanje potrošnjom postaju presudni za hvatanje vrednosti.
Tu na scenu stupaju strukturna ograničenja regiona. Prenosna uska grla — unutrašnja i prekogranična — ograničavaju izvoz viškova i uvoz jeftine energije. Balansna tržišta su plitka u delovima regiona, a sistemi pomoćnih usluga još se razvijaju. Bez brzih modernizacija, rizik je veće odbacivanje (curtailment) domaće solarne energije uz istovremeno plaćanje visokih cena u večernjim pikovima kada fleksibilnost nedostaje.
Uloga uglja se zato pomera ka rezervnom kapacitetu. Neke vlade već implicitno premeštaju ugalj u hladne ili strateške rezerve radi sigurnosti snabdevanja do kasnih 2020-ih. Podaci iz izveštaja jačaju ekonomsku logiku tog pristupa: jeftinije je držati ugalj za krizne sate nego ga forsirati kao neisplativu bazu. Ipak, naknade za rezerve moraju biti transparentne i vremenski ograničene kako ne bi potisnule ulaganja u čistiju fleksibilnost.
Gas se pojavljuje kao most ka fleksibilnosti, a ne motor rasta. Proizvodnja iz gasa u EU je 2025. opala jer su je obnovljivi izvori potisnuli u mnogim satima. Za region to znači da nove gasne elektrane treba projektovati kao vršne i balansne jedinice — sa malim brojem radnih sati, ali velikom brzinom odziva — a ne kao srednje-opterećene bazne izvore.
Prekogranična dimenzija je presudna. Tržišno povezivanje znači da region sve više „uvozi“ rezultate evropske dekarbonizacije. Kada solar u Nemačkoj ili Italiji preplavi sistem, cene to prate i na jugoistoku. Kada vetar na severu Evrope poraste, efekti se prenose interkonektorima. Obrnuto, tokom kontinentalnih hladnih talasa region uvozi nestašicu. Energetska bezbednost se zato redefiniše kao pitanje regionalne fleksibilnosti i kvaliteta interkonekcija.
Investicioni prioriteti se iz toga direktno izvode. Prvo, jačanje i digitalizacija mreže prelaze iz „podrške“ u stvaraoce vrednosti. Drugo, skladištenje — baterije kratkoročno, reverzibilne hidroelektrane gde je moguće — postaje centralno. Treće, dizajn tržišta mora eksplicitno nagrađivati fleksibilnost. Sistemi koji to ne urade preplatiće sigurnost kroz neefikasan rad termoelektrana.
Za donosioce odluka poruka je jasna: usklađivanje sa tranzicijom EU više nije opcija već realnost koja dolazi kroz cene i tokove. Odlaganje izlaska iz uglja povećava fiskalne i operativne rizike. Ubrzavanje obnovljivih bez fleksibilnosti povećava odbacivanja i nestabilnost. Jedini održiv put je koordinisano ulaganje u proizvodnju, mreže, skladištenje i tržišta.
Za investitore, izveštaj menja mape rizika. Komercijalna izloženost uglju je strukturno nepovoljna. Obnovljivi izvori bez skladištenja nose rizik kanibalizacije cena. Kombinacije proizvodnje i fleksibilnosti — vetar plus baterije, solar plus skladištenje, hidro plus sistemske usluge — nalaze se na povoljnijoj strani krive. Projekti koji smanjuju zagušenja ili nude balansnu vrednost nose rastući strateški premijum.
Do 2025. Evropa je prešla granicu nakon koje fosilna goriva više ne nose sistem. U Jugoistočnoj Evropi taj trenutak dolazi sa zakašnjenjem, ali ne i slabijim intenzitetom. European Electricity Review 2026 ne predviđa tranziciju regiona — on potvrđuje da se tranzicija već ugrađuje u cene. Pitanje za region više nije da li da se prilagodi, već koliko brzo njegove institucije, mreže i kapital mogu sustići sistem u kome vetar, solar i fleksibilnost — a ne ugalj — određuju vrednost.
