Trenutna situacija u energetici Srbije potpuno je u suprotnosti sa ključnim društvenim interesima – od toga da država vodi energetsku politiku tako što praktično pita strance za naše mišljenje, do nesnosnog zagađenja koje „obećava“ da će olakšati pritisak na penzioni fond. Energetski sektor je podeljen tako da pogoduje pojedinačnim interesima, što je dovelo do toga da ključna preduzeća ne funkcionišu zajednički, već se međusobno sukobljavaju.
Agonija oko Naftne industrije Srbije (NIS), koja traje više od godinu dana, jasno pokazuje da u srpskoj energetici dominiraju interesi velikih sila, domaćih političara i njihovih povezanih interesnih grupa, a zatim i firmi koje od njih zavise. Jedino je nejasno gde je u svemu tome interes građana Srbije, u delatnosti od strateške važnosti za razvoj celog društva.
Država ima obavezu da građanima obezbedi sigurno i dostupno snabdevanje električnom energijom, pri čemu je neophodno pronaći balans između očuvanja životne sredine i energetske bezbednosti. Srbija mora smanjiti zavisnost od uglja, angažujući pri tome domaću stručnost i pamet, i podsticati lokalnu industriju, kako bi proizvodila sve što može, a uvozila samo ono što je neophodno.
Zemlja mora zadržati vlasništvo nad ključnom energetskom infrastrukturom i najvažnijim preduzećima, organizovati ih i uskladiti tako da rade u interesu građana Srbije, a ne uskih interesnih grupa, naglasili su učesnici skupa „Društveni interesi i preporučeni koraci u polju energetike“ koji je organizovala SANU.
Papir trpi sve
Trenutna situacija u domaćoj energetici pokazuje da država vodi politiku koja sve više isključuje domaće stručnjake, preduzeća i javnost, što nas stavlja u poziciju da „strance pitamo za naše mišljenje“. Srbija je često nekritički preuzimala strategije i zakone iz drugih država, koji nisu uvek primereni domaćim uslovima i interesima.
„Mi smo se obavezali da ćemo do 2030. smanjiti emisiju CO2 za 33% u odnosu na 1990. godinu. To je lako napisati na papiru, ali ostaje pitanje kako ćemo i odakle zameniti proizvodnju iz termoelektrana“, ističe bivši direktor EPS-a, Miroslav Tomašević.
Srbija trenutno proizvodi 23 TWh iz uglja i 10 TWh iz hidroelektrana. Ako bismo iskoristili sve hidrološke potencijale, mogli bismo dodati još 7 TWh, uključujući i kapacitete susednih država, uz njihovo odobrenje, navodi Tomašević.
Potencijali solarnih i vetroelektrana su takođe ograničeni. Godina ima ukupno 8.760 sati, ali solarne elektrane mogu efektivno proizvoditi struju svega oko 1.350 sati godišnje. „Za solarnu energiju su nam potrebni baterijski sistemi i skladišni kapaciteti, koji zahtevaju kritične minerale – oblast za koju Srbija nema regulativu. Vetar može proizvoditi struju 2.500–2.800 sati godišnje, dok termoelektrane rade 6.500–7.000 sati godišnje. Ovi podaci pokazuju da nije jednostavno preći na obnovljive izvore“, precizira Tomašević.
Poseban problem je politički uticaj na donošenje odluka i sistemska korupcija. Cene solarnih i vetroelektrana kod nas su 2–2,5 puta više od predviđenih vodećim svetskim agencijama.
Zagađenje do “relaksacije” penzionog fonda
Srbija mora uskladiti energetiku sa Zelenom agendom EU, ali istovremeno treba izbegavati greške proizašle iz nje. Nedostatak kritičnih minerala i ekološke i društvene štete od eksploatacije čine agendu često nerealnom. Energija u EU je sada toliko skupa da izvoz postaje problematičan. Preko 60% obnovljive energije u EU dobija se sagorevanjem drveta, što čak i zvaničnici Brisela priznaju da nije održiv put.
Neostvariva Zelena agenda ne znači da Srbija treba ignorisati klimatske promene i osloboditi se fosilnih goriva, ali većina novih tehnologija zahteva minerale, što postavlja pitanje eksploatacije domaćih rudnih resursa. Iako strane kompanije zapošljavaju naše stručnjake, minerale u Srbiji eksploatišu isključivo stranci, „kao da smo zaboravili sve što smo nekada znali o rudarenju“.
Zakonom je predviđeno da Geološki zavod može istraživati minerale samo uz posebnu odluku vlade, koja nikada nije doneta. Time kod nas mogu istraživati samo stranci. Primer su rudnici u Boru i Majdanpeku, predati Kinezima, dok Srbija dobija svega 3% tržišne vrednosti, uz ogromnu pustoš i zagađenje.
Podela energetike na partijske feude
Pod uticajem MMF-a i EU, Srbija je fragmentirala elektroprivredu na EPS, EMS, EDS i EPS-Snabdevanje, pogodujući pojedinačnim interesima. Dragan Vlaisavljević, stručnjak za elektro mreže i bivši direktor EPS-a, podseća da je fragmentacija počela još 2001. godine, kada je svako privredno društvo povezano sa nekom partijom, što je dovelo do međusobnih sukoba preduzeća.
„Sadašnje stanje je decentralizovan i partijski vođen sistem, netransparentan u funkcionisanju. Problem se vidi u dobijanju priključaka, eksploataciji i drugim pitanjima, dok PR aktivnosti prikrivaju stvarno stanje“, komentariše Vlaisavljević.
Na partijske zloupotrebe ukazuju i ugovori o nabavci opreme, koji se sklapaju po interesima posetilaca iz inostranstva, a ne prema stvarnim potrebama. Problem integracije obnovljivih izvora u mrežu dodatno opterećuje preduzeća i građane, za razliku od EU modela.
Vlaisavljević predlaže formiranje jedinstvenog holdinga za sve elektro mreže, koji bi se bavio tehničkim i finansijskim upravljanjem i pametnim ulaganjima, pri čemu je ključna profesionalizacija upravljačkog kadra.
„Srbija mora kreirati energetsku strategiju za naredne dve decenije, zasnovanu na analizi od kojih energenata zavisimo, od kojih država i kako osigurati održivu i suverenu energetsku politiku, poštujući ekološke standarde, jer ovu zemlju smo svi pozajmili od naših unuka“, zaključuje Vlaisavljević.
