Evropski pokušaj da obnovi domaće lance snabdevanja litijumom, retkim zemljama i metalima za baterije često se opisuje kao trka za obezbeđivanje sirovina. Ipak, presudni faktor koji će odrediti gde će se zapravo graditi nove rafinerije i postrojenja za preradu minerala u Evropi možda uopšte nije geologija. Mogla bi to biti električna energija.
U postrojenjima za konverziju litijuma, rafinerijama bakra, fabrikama za prečišćavanje grafita i pogonima za preradu retkih zemalja, energija predstavlja jedan od najvažnijih operativnih troškova. U pojedinim segmentima ona je čak najveća kontrolisana stavka operativnih rashoda, dok u drugim odlučuje o tome da li rafinerija može biti globalno konkurentna.
Ova realnost počinje da menja geografiju evropske industrije prerade kritičnih minerala u njenom srednjem segmentu lanca vrednosti.
U okviru Zakona Evropske unije o kritičnim sirovinama (Critical Raw Materials Act), EU nastoji da do 2030. godine obezbedi da se 40 % strateških minerala prerađuje unutar Evrope, čime bi se smanjila zavisnost od spoljnog kapaciteta za preradu. Ostvarenje ovog cilja zahtevaće izgradnju desetina novih hemijskih konverzionih postrojenja, metalurških rafinerija i fabrika za preradu materijala širom kontinenta.
Međutim, kako investitori i industrijski planeri procenjuju potencijalne lokacije za ova postrojenja, jedan faktor gotovo uvek dominira studijama izvodljivosti: dugoročna cena i stabilnost snabdevanja električnom energijom.
Razlog je jednostavan. Mnogi procesi prerade kritičnih minerala izuzetno su energetski intenzivni. Proizvodnja grafita za baterije zahteva temperature iznad 2.500 °C. Topljenje bakra odvija se na temperaturama iznad 1.200 °C, dok procesi elektro-rafinacije kontinuirano troše velike količine električne energije tokom dugih proizvodnih ciklusa. Čak i postrojenja za hemijsku konverziju litijuma zahtevaju visokotemperaturno prženje i energetski zahtevne faze kristalizacije.
U ovim operacijama električna energija nije samo još jedan ulazni resurs. Ona predstavlja osnovu čitavog procesa prerade.
U procesima topljenja i rafinacije bakra, troškovi energije mogu činiti 20–30 % operativnih troškova, odmah iza troška samog metalnog koncentrata. Procesi prečišćavanja i grafitizacije grafita još su energetski intenzivniji, pri čemu električna energija ponekad čini 30 % ili više ukupnih troškova proizvodnje.
Kod postrojenja za konverziju litijuma koja proizvode litijum-hidroksid, energija ima nešto manji, ali i dalje značajan značaj, obično 10–15 % operativnih troškova, u zavisnosti od dizajna postrojenja i cena energije. Postrojenja za separaciju retkih zemalja manje su energetski intenzivna, ali se snažno oslanjaju na hemijske reagense i sisteme ekstrakcije rastvaračima, koji takođe zahtevaju značajne energetske ulaze.
Ove strukture troškova pomažu da se objasni zašto su kapaciteti za preradu istorijski koncentrisani u regionima sa obiljem jeftine energije.
Kina, koja danas dominira globalnom preradom retkih zemalja i grafita, izgradila je svoju industriju prerade metala u provincijama gde su cene električne energije relativno niske i gde se industrijsko snabdevanje energijom može brzo proširiti. Nedavna ekspanzija rafinacije nikla u Indoneziji takođe je podržana velikim termoelektranama na ugalj izgrađenim posebno za napajanje metalurških postrojenja.
Evropa se suočava sa drugačijim ekonomskim okruženjem. Industrijske cene električne energije u mnogim zemljama EU i dalje su znatno više nego u konkurentskim regionima, što je posledica strukture energetskih tržišta, ali i troškova politika dekarbonizacije. Za energetski intenzivne procese prerade ove razlike u cenama mogu dramatično uticati na konkurentnost.
Zbog toga kompanije koje planiraju nove rafinerije i postrojenja za preradu minerala sve češće traže lokacije gde su cene električne energije stabilne i međunarodno konkurentne.
Ova potraga tiho menja geografiju evropske industrije kritičnih minerala.
Nordijski region već se pozicionirao kao jedno od najatraktivnijih mesta u Evropi za preradu metala za baterije. Zemlje poput Finske i Švedske nude relativno stabilne cene električne energije, snažne obnovljive energetske resurse i dugu industrijsku tradiciju u metalurgiji. Nekoliko rafinerija materijala za baterije i fabrika prekursora već radi ili je u izgradnji u ovom regionu.
Francuska se pojavljuje kao potencijalni centar za preradu i reciklažu retkih zemalja, sa projektima poput postrojenja Caremag u industrijskom klasteru Lacq i proširenjima postojećih kapaciteta u La Rochelleu. Ova postrojenja podržana su snažnom industrijskom infrastrukturom i blizinom evropskih proizvodnih centara.
Ipak, izvan ovih etabliranih industrijskih regiona, još jedna geografija počinje da privlači pažnju kao potencijalni centar za preradu minerala u srednjem delu lanca vrednosti: jugoistočna Evropa, a posebno Srbija.
Industrijska istorija zemlje predstavlja važnu polaznu tačku. Srbija ima jedan od najvećih metalurških kompleksa u regionu u Boru, gde su rudarstvo, topljenje i rafinacija bakra decenijama bili ključni deo lokalne ekonomije. Kompleksom danas upravlja kompanija Zijin Mining, koja integriše više rudnika sa postrojenjima za topljenje i rafinaciju sposobnim za proizvodnju visokopročišćenog bakra i plemenitih metala.
Ovo nasleđe ostavilo je Srbiji nešto što mnoge evropske zemlje više nemaju: radnu snagu sa iskustvom u velikim metalurškim procesima i industrijski ekosistem koji razume zahteve teške materijalne proizvodnje.
Energetska ekonomika dodatno jača potencijalnu ulogu zemlje u evropskom pejzažu prerade minerala.
Industrijske cene električne energije u Srbiji obično se kreću između 0,14 i 0,18 evra po kilovat-satu, u zavisnosti od ugovornih struktura i nivoa potrošnje. Iako to nisu najniže cene globalno, one su i dalje konkurentne u poređenju sa mnogim zapadnoevropskim industrijskim tržištima.
Struktura energetskog sistema zemlje takođe igra važnu ulogu. Proizvodnja električne energije u Srbiji uključuje značajne hidroenergetske kapacitete, dopunjene velikim baznim termoelektranama koje obezbeđuju stabilno snabdevanje. Za industrijske potrošače koji upravljaju energetski intenzivnim procesima poput elektro-rafinacije ili prečišćavanja grafita, pristup stabilnoj baznoj energiji često je podjednako važan kao i sama cena.
Pored toga, geografski položaj Srbije u jugoistočnoj Evropi stavlja je u centar regionalne mreže trgovine električnom energijom koja povezuje tržišta centralne Evrope, Balkana i Jadrana. Ova međusobno povezana mreža omogućava industrijskim potrošačima da koriste prekogranične tokove energije i regionalnu tržišnu dinamiku.
Ovi faktori postaju sve relevantniji dok Evropa pokušava da izgradi nove kapacitete za preradu više kritičnih minerala.
Postrojenja za konverziju litijuma predstavljaju jedan od najhitnijih prioriteta. Evropska industrija električnih vozila brzo se širi, a fabrike baterija velikog kapaciteta grade se širom Nemačke, Francuske, Mađarske i Poljske. Ipak, kontinent i dalje nema dovoljno kapaciteta za preradu litijumskih ruda u hemikalije za baterije poput litijum-hidroksida i litijum-karbonata.
Nekoliko postrojenja za konverziju litijuma već je planirano ili u izgradnji u Nemačkoj, Finskoj i Portugalu. Međutim, kako potražnja raste, dodatni kapaciteti biće potrebni kako bi se snabdevala brzorastuća evropska industrija baterija.
Za takva postrojenja troškovi energije mogu značajno uticati na ekonomiku poslovanja. Konverzija litijuma uključuje visokotemperaturne procese prženja i hemijskog prečišćavanja koji zahtevaju kontinuirano snabdevanje toplotom i električnom energijom. Lokacije koje nude stabilno industrijsko snabdevanje energijom po konkurentnim cenama zato postaju posebno privlačne.
Prerada retkih zemalja predstavlja još jednu potencijalnu priliku. Permanentni magneti napravljeni od elemenata poput neodimijuma i prazeodimijuma ključne su komponente u motorima električnih vozila i vetroturbinama. Evropa trenutno ima samo nekoliko postrojenja za separaciju retkih zemalja, zbog čega se većina materijala za magnete uvozi iz Azije.
Izgradnja evropskog lanca prerade retkih zemalja zahteva više faza, uključujući separaciju oksida, redukciju metala i proizvodnju legura. Svaki od ovih procesa troši značajne količine energije i zahteva specijalizovano metalurško znanje.
Postojeće metalurške sposobnosti Srbije mogle bi predstavljati osnovu za smeštaj nekih od ovih faza prerade, naročito redukcije metala i proizvodnje legura, koje zahtevaju visokotemperaturne peći i iskusne industrijske operatere.
Prerada grafita je još jedan segment u kojem energetika ima presudnu ulogu. Proizvodnja grafita za baterije zahteva visokotemperaturne procese prečišćavanja i grafitizacije koji troše velike količine električne energije. Kako Evropa nastoji da smanji zavisnost od uvoza grafitnih anodnih materijala, nova postrojenja moraće da se nalaze u regionima gde su troškovi energije održivi.
Za jugoistočnu Evropu ova industrijska prilika prevazilazi pojedinačna postrojenja. Šira vizija uključuje stvaranje regionalnog metalurškog koridora za preradu minerala, koji bi povezivao rudarske projekte širom Balkana i istočne Evrope sa centrima prerade i proizvodnje.
U tom scenariju mineralni koncentrati iz različitih delova Evrope mogli bi se prerađivati u mreži postrojenja smeštenih u industrijskim zonama sa konkurentnim cenama energije. Geografski položaj Srbije – između centralne Evrope, Balkana i Mediterana – mogao bi joj omogućiti važnu ulogu u takvoj mreži.
Ipak, energetska ekonomika ostaje ključna promenljiva. Uspeh evropske strategije prerade minerala u velikoj meri zavisiće od toga da li rafinerije mogu obezbediti dugoročno snabdevanje električnom energijom po cenama koje omogućavaju globalnu konkurentnost.
Za donosioce politika to predstavlja složen izazov. Energetska tranzicija Evrope ima za cilj smanjenje emisija ugljenika uz istovremeno širenje proizvodnje iz obnovljivih izvora energije. Istovremeno, kontinent mora obezbediti da energetski intenzivne industrije, poput prerade minerala, ostanu ekonomski održive.
Neke zemlje već razmatraju dugoročne ugovore o snabdevanju električnom energijom između proizvođača obnovljive energije i industrijskih potrošača, čime bi rafinerije mogle obezbediti stabilne cene energije uz podršku razvoju novih kapaciteta obnovljivih izvora. Druge razmatraju posebne industrijske tarife za električnu energiju namenjene strateškim sektorima poput materijala za baterije i prerade kritičnih minerala.
Osnovna realnost je da će geografija evropske industrije prerade minerala na kraju biti određena ne samo rudnim nalazištima ili industrijskom politikom, već i cenom električne energije.
Evropska energetska tranzicija zavisi od metala. Ali prerada tih metala zahteva velike količine energije.
U narednoj deceniji, mesta gde se povoljna i pouzdana električna energija može kombinovati sa metalurškim znanjem verovatno će postati novi centri evropske industrije prerade minerala. Kako kompanije budu tražile takve lokacije, kombinacija industrijskog nasleđa, energetske infrastrukture i geografskog položaja Srbije mogla bi sve više privlačiti pažnju.
Energetska tranzicija često se opisuje kao prelazak sa fosilnih goriva na obnovljivu energiju. Međutim, u industrijskom smislu ona predstavlja i prelazak ka energetski intenzivnoj preradi materijala. Zemlje koje mogu obezbediti i električnu energiju i metalurške kapacitete potrebne za tu transformaciju pomoći će u oblikovanju industrijske mape elektrifikovane budućnosti Evrope.
Pripremljeno od strane clarion.engineer
