Termoelektrane širom Jugoistočne Evrope ulaze u strukturno sve zahtevnije tržišno okruženje. Dvadeset prva nedelja pokazala je jasan pad ekonomičnosti konvencionalne proizvodnje usled rasta proizvodnje iz obnovljivih izvora energije, slabljenja potražnje za električnom energijom i naglog smanjenja regionalnog uvoza. Ukupna proizvodnja iz termoelektrana u regionu pala je za 5% u odnosu na prethodnu nedelju i iznosila je 3,84 TWh, dok je proizvodnja iz gasnih elektrana smanjena za 6,6%, a proizvodnja iz elektrana na ugalj i lignit za 2,4%.
Na prvi pogled, manja proizvodnja iz termoelektrana može izgledati kao jednostavan pokazatelj dekarbonizacije energetskog sektora. Međutim, stvarnost je znatno složenija. Termoelektrane gube radne sate i uticaj na formiranje cena, ali elektroenergetski sistemi i dalje zavise od njih kada je reč o balansiranju sistema, obezbeđivanju rezervnih kapaciteta i održavanju stabilnosti tokom večernjih skokova potrošnje.
Upravo ta kontradikcija postaje jedan od ključnih investicionih i regulatornih izazova u Jugoistočnoj Evropi.
Mađarska je zabeležila najveći pad proizvodnje iz termoelektrana u regionu, od čak 35,8%, prvenstveno zbog smanjenja proizvodnje iz gasnih elektrana. Rumunija i Srbija takođe su zabeležile dvocifrene padove proizvodnje iz elektrana na ugalj. Istovremeno, Grčka je krenula suprotnim putem i povećala proizvodnju iz termoelektrana za 4,2%, dok je proizvodnja iz gasnih elektrana porasla za 7,5% kako bi nadoknadila slabiju proizvodnju iz vetroelektrana i hidroelektrana.
Ova razlika jasno pokazuje novu ulogu koju termoelektrane počinju da imaju. Konvencionalna postrojenja više nisu samo proizvođači bazne energije. Ona sve više postaju sredstva za balansiranje sistema, koja se aktiviraju kada proizvodnja iz obnovljivih izvora oslabi ili kada potrošnja naglo poraste u večernjim satima nakon pada proizvodnje iz solarnih elektrana.
Takva operativna promena ima značajne finansijske posledice.
Elektrane na ugalj i gas tradicionalno su projektovane za visok stepen iskorišćenosti i relativno stabilan režim rada. U novoj tržišnoj strukturi Jugoistočne Evrope suočavaju se sa:
- manjim brojem godišnjih radnih sati,
- češćim pokretanjem i zaustavljanjem postrojenja,
- većom unutardnevnom volatilnošću,
- i rastućom zavisnošću od prihoda sa tržišta za balansiranje umesto od prodaje bazne energije.
To postepeno narušava tradicionalnu ekonomsku logiku poslovanja termoelektrana.
Za sisteme koji se u velikoj meri oslanjaju na ugalj, poput Srbije i pojedinih država Zapadnog Balkana, pritisak je posebno izražen. Proizvodnja iz solarnih elektrana širom regiona porasla je za 8,1% tokom 21. nedelje, dok je regionalna potrošnja električne energije opala za 1,7%. Tokom dnevnih sati termoelektrane sve teže konkurišu obnovljivim izvorima energije sa niskim marginalnim troškovima proizvodnje. Ipak, tokom večernjih vršnih opterećenja i perioda slabe proizvodnje iz obnovljivih izvora, iste te elektrane ostaju od ključnog značaja za stabilnost elektroenergetskog sistema.
To znači da termoelektrane postaju ekonomski slabije, ali istovremeno operativno nezamenljive.
Kao posledica toga, raste potreba za novim tržišnim mehanizmima. Mehanizmi za plaćanje kapaciteta, strateške rezerve i naknade za pomoćne usluge sistema verovatno će postajati sve važniji kako konvencionalna postrojenja budu gubila prihode na tržištu električne energije, ali nastavljala da pružaju usluge pouzdanosti sistema.
Ekonomika prirodnog gasa dodatno komplikuje situaciju. Cena gasa na referentnom tržištu TTF ostala je blizu 50 €/MWh, što održava visoke troškove proizvodnje u gasnim elektranama širom Evrope. Time fleksibilne gasne elektrane ostaju komercijalno skupe, iako se operatori sistema oslanjaju na njih za balansiranje promenljive proizvodnje iz obnovljivih izvora energije.
U praktičnom smislu, Jugoistočna Evropa suočava se sa ozbiljnim tranzicionim izazovom:
- obnovljivi izvori energije sve više dominiraju formiranjem cena tokom dana,
- ali sistemi za skladištenje energije velikog kapaciteta još nisu dovoljno rasprostranjeni da u potpunosti zamene fleksibilnost termoelektrana.
To stvara neprijatnu prelaznu fazu u kojoj su sistemima i dalje potrebni konvencionalni rezervni kapaciteti, ali tržište često nije u stanju da ih samostalno finansijski održi.
Primer Italije to jasno pokazuje. Uprkos padu cena u regionu, Italija je ostala tržište sa najvišom prosečnom cenom električne energije od 116,31 €/MWh. Zavisnost zemlje od fleksibilnih gasnih elektrana i uvoza električne energije i dalje podržava više tržišne cene, naročito tokom večernjih perioda balansiranja.
Nasuprot tome, prosečna cena električne energije u Srbiji pala je na svega 81,24 €/MWh, pokazujući koliko kombinacija intenzivne solarne proizvodnje i slabije potražnje može brzo oboriti cene čak i u sistemima koji se značajno oslanjaju na ugalj.
Takve razlike dodatno povećavaju pritisak na operatore termoelektrana na tržištima sa nižim cenama u Jugoistočnoj Evropi. Elektrane na ugalj i gas u Srbiji, Bugarskoj i Rumuniji mogle bi se suočiti sa daljim pogoršanjem profitnih marži ukoliko ne obezbede dodatne prihode kroz tržišta za balansiranje ili odgovarajuće regulatorne mehanizme podrške.
Za investitore, ovakav razvoj događaja potpuno menja način procene vrednosti termoenergetskih postrojenja.
Buduća vrednost termoelektrana sve manje će zavisiti od ukupne godišnje proizvodnje, a sve više od:
- sposobnosti fleksibilnog rada,
- brzine promene opterećenja,
- minimalnog stabilnog nivoa rada,
- troškova pokretanja postrojenja,
- energetske efikasnosti,
- pristupa tržištima pomoćnih usluga,
- i učešća na tržištima za balansiranje.
Starije i manje fleksibilne elektrane na ugalj postaju sve izloženije tržišnim rizicima. Efikasnije gasne turbine i hibridni sistemi povezani sa skladištenjem energije mogli bi duže zadržati stratešku vrednost zahvaljujući sposobnosti brzog reagovanja na promenljivu proizvodnju iz obnovljivih izvora.
Ovaj trend utiče i na investitore u obnovljive izvore energije. Što tokom perioda intenzivne solarne proizvodnje termoelektrane imaju manji uticaj na formiranje cena, to će projektima iz obnovljivih izvora biti potrebniji sistemi za skladištenje energije ili dugoročni ugovori o otkupu električne energije radi zaštite ostvarenih prihoda.
Industrijski potrošači mogu privremeno imati koristi od nižih veleprodajnih cena električne energije, ali ukupni troškovi sistema ne nestaju. Oni se sve više preusmeravaju ka infrastrukturi za balansiranje, mehanizmima rezervi i investicijama u mrežu koje su neophodne za održavanje pouzdanosti sistema sa velikim udelom obnovljivih izvora energije.
Šire prekogranično tržište dodatno ubrzava ovu tranziciju. Regionalni neto uvoz električne energije pao je za 34,6%, što pokazuje da je veća dostupnost energije iz obnovljivih izvora smanjila potrebu za uvozom električne energije proizvedene u termoelektranama. Međutim, to istovremeno znači da termoelektrane širom regiona sve više konkurišu domaćoj proizvodnji iz solarnih i hidroelektrana, umesto da profitiraju od tradicionalno visokih potreba za uvozom.
Dugoročno posmatrano, uloga termoelektrana u Jugoistočnoj Evropi verovatno će se svesti na tri osnovne funkcije:
- balansiranje elektroenergetskog sistema,
- podršku sigurnosti snabdevanja,
- i obezbeđivanje pouzdanosti tokom sezona sa slabijom proizvodnjom iz obnovljivih izvora energije.
Tržište se stoga kreće ka potpuno drugačijoj strukturi u kojoj su konvencionalne elektrane i dalje neophodne, ali više ne dominiraju ni formiranjem cena ni investicionom logikom.
Dvadeset prva nedelja pokazala je da energetska tranzicija u Jugoistočnoj Evropi više nije samo priča o širenju obnovljivih izvora energije. Ona sve više postaje tranzicija ka fleksibilnom elektroenergetskom sistemu, u kojem termoelektrane opstaju ne zato što proizvode najjeftiniju energiju, već zato što i dalje obavljaju funkcije koje ostatak sistema još uvek ne može u potpunosti da zameni.
