Jugoistočna Evropa postaje sve više fizički i komercijalno integrisana, ali se ova dva procesa odvijaju veoma različitim tempom. Planirana interkonekcija GRITA 2 između Grčke i Italije predstavlja ambiciju regiona u pogledu fizičkog povezivanja: visokonaponska veza jednosmerne struje kapaciteta do 1.000 MW i dužine oko 300 kilometara, uključujući približno 240 kilometara podmorskog kabla. Grčki operator IPTO i italijanski Terna očekuju da će za projekat biti potrebno oko 1,9 milijardi evra investicija.
GRITA 2 bi dopunila postojeću interkonekciju kapaciteta 500 MW, koja je u funkciji od 2002. godine. Nova veza mogla bi značajno da poveća sposobnost Grčke da izvozi električnu energiju iz obnovljivih izvora u periodima viškova, uvozi električnu energiju tokom nestašica i ojača svoju ulogu kapije između balkanskih i zapadnoevropskih tržišta električne energije. Za Italiju bi projekat omogućio pristup raznovrsnijem proizvodnom miksu i dodatno ojačao širi mediteranski elektroenergetski koridor.
Međutim, ekonomska vrednost nove veze zavisiće od više faktora, a ne samo od njenog nominalnog kapaciteta. Razlike u cenama između grčkog i italijanskog tržišta, raspoloživost kapaciteta tokom kritičnih perioda i sposobnost domaćih mreža da prenesu električnu energiju do interkonekcije i od nje odrediće stepen njenog korišćenja. Prekogranični kapacitet ima ograničenu vrednost ako unutrašnja zagušenja sprečavaju električnu energiju da stigne do granice. Investicija od 1,9 milijardi evra zato će morati da bude podržana koordinisanim jačanjem mreže na kopnu i efikasnom raspodelom prenosnog kapaciteta.
Zapadni Balkan suočava se sa drugačijim izazovom. Region ima razvijenu fizičku povezanost, ali komercijalna integracija i dalje nije završena. Analize industrije koje se pozivaju na procene Energetske zajednice ukazuju da bi čak 70% tokova električne energije kroz region moglo predstavljati tranzit između zemalja EU. Srbija je sama povezana sa osam susednih elektroenergetskih sistema, ali tržišta električne energije za dan unapred na Zapadnom Balkanu još nisu u potpunosti integrisana u evropski Single Day-Ahead Coupling okvir.
Spajanje tržišta omogućava da se električna energija i prekogranični prenosni kapacitet raspoređuju kroz jedan obračun, usmeravajući električnu energiju ka tržištima sa višim cenama sve dok se ne dostignu ograničenja mreže. Bez takvih mehanizama, trgovci moraju zasebno da obezbeđuju prava na prenos i električnu energiju, što povećava transakcione rizike i ograničava likvidnost tržišta. Rezultat je region sa značajnim fizičkim tokovima električne energije, ali bez punih ekonomskih koristi integrisane trgovine.
Usklađenost regulatornih okvira takođe je i dalje neujednačena širom Zapadnog Balkana. Procena iz 2025. godine pokazala je da je Srbija bila usklađena sa zahtevima Energetske zajednice u 63% slučajeva, zatim Crna Gora i Severna Makedonija sa 53%, Albanija sa 50%, Kosovo sa 46%, dok je Bosna i Hercegovina bila na svega 26%. Bosni i Hercegovini i dalje je potreban efikasan okvir na državnom nivou i organizovano tržište električne energije, dok ostale zemlje nastavljaju rad na mehanizmima balansiranja, razdvajanju delatnosti i reformama potrebnim za spajanje tržišta.
Klimatska politika dodatno povećava pritisak za sprovođenje reformi. Od 2026. godine na uvoz električne energije primenjuje se Mehanizam EU za prekogranično prilagođavanje ugljenika (CBAM), čime raste značaj usklađivanja elektroenergetskih tržišta Zapadnog Balkana sa pravilima EU o klimi i tržištu električne energije. Procene ukazuju da do 60% električne energije koja se iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Severne Makedonije i Srbije uvozi u EU može poticati iz proizvodnje na ugalj. Uvođenje domaćeg sistema određivanja cene ugljenika moglo bi da zadrži prihode u regionu i pomogne finansiranju energetske tranzicije, ali bi istovremeno izložilo stare lignitne elektrane njihovim punim ekonomskim troškovima.
GRITA 2 pokazuje kako bi mogla izgledati duboka fizička integracija, dok Zapadni Balkan pokazuje zašto sama prenosna infrastruktura nije dovoljna. Jugoistočnoj Evropi potrebne su funkcionalne berze električne energije, zajednički algoritmi za spajanje tržišta, transparentno određivanje cene ugljenika i koordinisani proračun prekograničnog kapaciteta.
Fizičke interkonekcije prenose električnu energiju, dok integracija tržišta određuje vrednost tih tokova. Sledeća faza integracije regiona zato neće zavisiti samo od izgradnje novih kablova, već i od stvaranja regulatornih i komercijalnih struktura koje će omogućiti da te veze donesu niže troškove, veću sigurnost snabdevanja i snažnije podsticaje za proizvodnju iz čistijih izvora.
