Planirani gasni interkonektor Srbije sa Severnom Makedonijom često se predstavlja kao ključni korak u strategiji diversifikacije energetskih izvora zemlje. Politički je prikazan kao južni ulaz ka novim dobavljačima i simbolički je usklađen sa širim ciljevima evropske diversifikacije, a projekat se često razmatra u optimističnom tonu. Ipak, ispod površine, južni koridor uvodi složen skup strukturnih, komercijalnih i geopolitičkih rizika koji postavljaju fundamentalno pitanje: da li ova ruta zaista smanjuje rizik snabdevanja Srbije, ili ga samo redistribuira kroz duži i krhkiji lanac zavisnosti?
Predloženi gasovod Srbija–Severna Makedonija treba da poveže srpski prenosni sistem sa južnim balkanskim gasnim mrežama, posredno povezujući infrastrukturu u Grčkoj i Turskoj. Teoretski, ovo otvara pristup gasu koji stiže preko Transadriatskog gasovoda (TAP), LNG terminala u Grčkoj, i količina koje prolaze kroz Tursku iz Kaspijskog regiona. U praksi, međutim, Srbija bi bila na donjem kraju koridora koji je već snažno opterećen, sve više osporavan i strukturno oblikovan od strane aktera čiji prioriteti ne moraju nužno biti u skladu sa stabilnošću potražnje ili predvidivošću cena u Srbiji.
Jedno od ključnih ograničenja južnog koridora je dostupnost volumena. Transadriatski gasovod nikada nije projektovan kao sistem visokog kapaciteta sposoban da opslužuje značajan dodatni zahtev na Balkanu. Njegova primarna funkcija je da doprema azerbejdžanski gas u Italiju, sa ograničenim rezervnim kapacitetom za sekundarna tržišta. Kako regionalna potražnja raste, posebno u Grčkoj, Bugarskoj i potencijalno u Severnoj Makedoniji, količina gasa koja realno može teći prema Srbiji postaje neizvesna. Srbija se ne takmiči sama u otvorenom tržištu; takmiči se sa državama članicama EU, koje često uživaju snažniji regulatorni uticaj i, u nekim slučajevima, prioritetni pristup.
Zavisnost od tranzita dodatno komplikuje situaciju. Gas koji se uvozi preko Severne Makedonije zavisio bi od neprekidnog protoka kroz više jurisdikcija, od kojih svaka ima svoj regulatorni okvir, tarifni režim i političku izloženost. Za razliku od direktnog bilateralnog gasovoda, južna ruta uvodi nekoliko potencijalnih tačaka trenja, od regulatornih uskih grla do sporova oko raspodele kapaciteta. Čak i kratkotrajna prekidanja ili promene tarifa duž rute mogu značajno uticati na isporučene cene u Srbiji, posebno u periodima vršnog zimskog zahteva.
Troškovi transporta takođe zaslužuju pažnju. Gas koji dolazi preko južnog koridora obično nosi više transportne i sistemske naknade nego gas koji stiže kraćim, direktnijim rutama. Ovi troškovi se akumuliraju kako gas prolazi kroz više prenosa, od kojih svaki naplaćuje regulisane takse. Dok su takvi troškovi podnošljivi kada su cene gasa niske, oni postaju sve značajniji u periodima tržišnog stresa. Za srpsku industriju, koja je visoko osetljiva na volatilnost ulaznih troškova, ovo izaziva zabrinutost za konkurentnost i inflacioni pritisak.
Još jedno kritično pitanje je koncentracija u gornjem toku. Iako se južni koridor često opisuje kao diverzifikovan, veliki deo gasa koji kroz njega prolazi potiče iz ograničenog broja izvora. Azerbejdžanski gas dominira ne-ruskim volumenima u regionu i, iako je politički atraktivan, predstavlja drugu formu koncentracije umesto prave diversifikacije. Zavisnost od jednog proizvođača gasa, čak i ako je geopolitički poželjna, i dalje izlaže Srbiju pregovorima o snabdevanju, cenovnoj moći i rizicima proizvodnje van njene kontrole.
Uloga Turske kao tranzitnog i balansirajućeg čvora dodatno komplikuje izloženost Srbije na jugu. Turska se sve više pozicionira kao regionalni gasni broker, kombinujući uvoz iz Rusije, Azerbejdžana, LNG dobavljača i domaćih skladišta. Dok ovo stvara fleksibilnost za Tursku, istovremeno uvodi neprozirnost za krajnje kupce. Srbija bi kupovala gas koji može biti fizički ili komercijalno agregiran, čineći transparentnost porekla, komponenti cena i dugoročne dostupnosti teže ostvarivom.
Postoji i problem konkurentskih strateških prioriteta. Za Grčku i Tursku, južna gasna infrastruktura je deo šire nacionalne strategije koja prioritet daje domaćoj bezbednosti, prihodima od izvoza i regionalnom uticaju. Srbija, kao downstream potrošač bez direktne kontrole nad upstream infrastrukturom, rizikuje da postane cena-uzimatelj, a ne strateški učesnik. U uslovima zategnutog tržišta, ova asimetrija je naročito izražena.
Sa aspekta otpornosti sistema, južni koridor poboljšava raznolikost ruta, ali malo doprinosi tržišnoj fleksibilnosti ako nije praćen fleksibilnim ugovorima i pristupom skladištima. Bez mogućnosti arbitraže između više čvorišta ili skladištenja gasa tokom perioda niskih cena, izloženost Srbije kratkoročnoj volatilnosti ostaje visoka. Infrastruktura sama ne može nadoknaditi ograničenu komercijalnu fleksibilnost.
U tom svetlu, interkonektor Srbija–Severna Makedonija treba posmatrati manje kao rešenje, a više kao uslovnu opciju. Njegova vrednost zavisi u potpunosti od toga kako Srbija integriše ovaj gasovod u širi portfelj ruta snabdevanja, ugovora i tržišnih alata. Korišćen strateški i selektivno, može povećati otpornost. Prekomerno oslanjanje na njega, rizikuje da Srbija postane deo složenog tranzitnog lanca sa ograničenom kontrolom i povećanim troškovnim rizikom.
Južni koridor nije neuspeh diversifikacije, ali nije diversifikacija po defaultu. Za Srbiju, izazov leži u odbijanju iskušenja da fizičko povezivanje tretira kao stratešku autonomiju. Prava sigurnost snabdevanja ne leži u broju gasovoda, već u ravnoteži moći koju oni omogućavaju.
