Jugoistočnoj Evropi ne nedostaje vetropotencijal, investitori ni projekti u razvoju. Ono što regionu sve više nedostaje jeste realizacija. Širom SEE tržišta višegigavatni portfoliji projekata postoje uporedo sa relativno skromnim obimom izgradnje, što ukazuje na sve veći jaz između najavljenih kapaciteta i vetroelektrana koje zaista stižu do mreže.
Bugarska predstavlja jedan od najjasnijih primera. Prema procenama industrije iz jula 2026. godine, razvojni portfolio vetroprojekata u zemlji iznosi približno 4 GW, uključujući i projekte u naprednim fazama razvoja. Ipak, očekuje se da će do kraja 2027. godine biti pušteno u rad svega oko 200 MW, dok procene industrije ukazuju da bi do 2030. godine mogla biti realizovana tek približno polovina postojećeg portfolija. Razlika između potencijala i realizacije posledica je dugotrajnih kašnjenja u izdavanju dozvola, ograničenja prenosne mreže i teškoća u pretvaranju prava na zemljište i razvojnih projekata u finansijski održivu imovinu.
Problem nije ograničen samo na Bugarsku, iako pojedinačni projekti pokazuju da je napredak moguć. U Srbiji je vetroelektrana Pupin kompanije Enlight Renewable Energy, snage 94,5 MW, u Vojvodini završena, uz procenjenu vrednost projekta od približno 141 milion dolara. Projekat je dobio 91,4 miliona evra finansiranja od EBRD-a i Erste banke, a koristio je i prednosti srpskog konkurentnog sistema aukcija za obnovljive izvore energije. Pupin takođe deli mrežnu infrastrukturu sa susednom vetroelektranom Blacksmith snage 105 MW, koju razvija Enlight, čime se smanjuju troškovi priključenja i poslovanja.
Grčka pruža još jedan primer projekta koji je napredovao do faze finansiranja. Iberdrola je obezbedila 25,9 miliona evra zelenog finansiranja za vetroelektranu Gatza snage 22,5 MW, uz kombinovanje sredstava Evropske investicione banke i fondova iz Mehanizma EU za oporavak i otpornost. U Hrvatskoj, DRI, evropska kompanija za obnovljive izvore energije u okviru grupacije DTEK, planira početak izgradnje vetroelektrane Ljubovo snage 120 MW tokom 2027. godine. Bez obzira na razliku u veličini, svi ovi projekti zavise od istih osnovnih uslova: odgovarajuće lokacije, pristupa mreži, predvidivog postupka izdavanja dozvola i finansijski održivog modela prihoda.
Trošak sporog razvoja postaje sve veći. WindEurope je objavio da su tokom 2025. godine donete konačne investicione odluke za 20,9 GW novih kapaciteta energije vetra u Evropi, uz ukupnu vrednost od 45 milijardi evra. Tržišta Jugoistočne Evrope za taj kapital konkurišu sa zemljama koje mogu da ponude brže izdavanje dozvola, jasnije kalendare aukcija i manji rizik povezan sa priključenjem na mrežu. Investitori mogu zadržati velike razvojne portfolije na Balkanu, ali istovremeno usmeravati kapital u zemlje u kojima projekti mogu brže početi da ostvaruju prihode.
Spor razvoj vetroenergije utiče i na buduću strukturu proizvodnje električne energije u regionu. Solarni projekti se uglavnom mogu izgraditi brže, zbog čega fotonaponske elektrane postaju dominantan izvor novih kapaciteta iz obnovljivih izvora. Međutim, sistem koji se sve više oslanja na solarnu energiju suočava se sa velikim viškovima proizvodnje tokom sredine dana i naglim rastom potrebe za proizvodnjom u večernjim satima. Energija vetra ima drugačiji dnevni i sezonski profil proizvodnje i time doprinosi većoj diversifikaciji elektroenergetskog miksa. Odlaganje vetroprojekata uz istovremeno ubrzano dodavanje solarnih kapaciteta može zato povećati potrebu za skladištenjem energije, fleksibilnim izvorima proizvodnje i ulaganjima u mrežu.
Zbog toga je reforma sistema izdavanja dozvola pitanje energetske sigurnosti, a ne samo administrativno pitanje. Vlade bi trebalo da definišu prostorne planove sa jasno označenim područjima pogodnim za razvoj obnovljivih izvora, rokove za postupanje nadležnih institucija, transparentne procene uticaja na životnu sredinu i efikasna pravila za upravljanje zahtevima za priključenje na mrežu kako bi se ograničili spekulativni projekti. Ubrzavanje procedura ne bi trebalo da znači slabiju zaštitu prirode ili manje uključivanje lokalnih zajednica. Naprotiv, predvidivi i adekvatno finansirani postupci mogu ranije identifikovati potencijalne konflikte i smanjiti rizik od dugotrajnih pravnih sporova.
Podrška lokalnih zajednica takođe će biti ključna za ubrzavanje razvoja vetroenergije. Prihodi za opštine, naknade vlasnicima zemljišta, ulaganja u lokalnu infrastrukturu i modeli kojima zajednice ostvaruju korist od proizvedene električne energije mogu nacionalne ciljeve obnovljive energije pretvoriti u konkretne lokalne ekonomske koristi. Bez takvih mehanizama, stanovništvo može osećati posledice izgradnje vetroelektrana na pejzaž i životnu sredinu, dok se finansijske koristi i proizvedena električna energija doživljavaju kao nešto što odlazi van lokalne zajednice.
Tržište energije vetra u Jugoistočnoj Evropi dostiglo je tačku u kojoj veličina razvojnog portfolija više nije pouzdan pokazatelj napretka. Razlika između bugarskog portfolija od približno 4 GW i svega oko 200 MW koji bi trebalo da bude u funkciji do kraja 2027. godine jasno pokazuje razmere problema sa realizacijom. U narednom periodu mnogo relevantniji pokazatelji biće konačne dozvole, obezbeđen kapacitet za priključenje na mrežu, ugovoreni prihodi, obezbeđen vlasnički i dužnički kapital, odobrenje za početak izgradnje i stvarna isporuka vetroturbina.
Regionu više nisu potrebne nove najave u istoj meri koliko su mu potrebni projekti koji prelaze put od razvoja do izgradnje, a zatim od izgradnje do komercijalnog rada. Zatvaranje tog jaza u realizaciji biće ključno za to da Jugoistočna Evropa svoj značajan vetropotencijal pretvori u važan deo budućeg elektroenergetskog sistema.
