Mehanizmi kapaciteta postali su jedan od najkontroverznijih instrumenata u dizajnu evropskih elektroenergetskih tržišta, a napetost koju izazivaju posebno je vidljiva u Jugoistočnoj Evropi. U teoriji, mehanizmi kapaciteta postoje kako bi obezbedili sigurnost snabdevanja, tako što nagrađuju dostupnost, a ne proizvodnju energije. U praksi, u SEE oni se nalaze na preseku dekarbonizacije, zaštite nasleđenih kapaciteta, fiskalnih ograničenja i integracije tržišta. To da li funkcionišu kao racionalno osiguranje sistema ili kao strukturna tržišna distorzija manje zavisi od njihovog postojanja, a više od načina na koji su dizajnirani i implementirani.
Osnovni razlog povratka mehanizama kapaciteta na političku agendu je jednostavan. Tržišta koja nagrađuju samo energiju teško obezbeđuju sigurnost prihoda za resurse koji su kritični, ali retko dostupni. Kako Jugoistočna Evropa prelazi na veće učešće promenljivih obnovljivih izvora, broj sati u kojima dispečerske elektrane rade stalno opada. Ipak, zavisnost sistema od tih elektrana tokom perioda stresa nije se smanjila – naprotiv, ona je rasla.
Kvantiativno, ovaj kontrast je jasan. U nekoliko SEE sistema, termički kapaciteti koji se mogu dispečerski koristiti sada rade sa godišnjim faktorom opterećenja ispod 25–35%, u poređenju sa istorijskih 60–80%. Ipak, od tih istih kapaciteta se zahteva da budu dostupni tokom ekstremnih sati, kada cene skaču iznad €300–500/MWh, a povremeno i preko €1,000/MWh. Sistem zavisi od njih upravo kada su prihodi od energije najmanje predvidivi.
Bez remuneracije kapaciteta, racionalan ekonomski odgovor bio bi nedovoljno investiranje ili prerani izlazak iz sistema. Ipak, nekontrolisani izlazak iz upotrebe doveo bi do rizika od neadekvatnosti i ekstremne volatilnosti. Mehanizmi kapaciteta pojavljuju se kao odgovor na ovaj tržišni neuspeh. Pitanje nije da li su potrebni, već da li mogu biti dizajnirani tako da podržavaju fleksibilnost, a ne da učvršćuju neefikasnost.
Jugoistočna Evropa pristupa mehanizmima kapaciteta sa strukturno drugačije pozicije nego Zapadna Evropa. Mnogi sistemi i dalje u velikoj meri zavise od lignita i uglja za adekvatnost. Ti kapaciteti su politički osetljivi i društveno ugrađeni, često povezani sa zapošljavanjem i regionalnim razvojem. Mehanizmi kapaciteta rizikuju da postanu instrumenti za produženje rada ovih kapaciteta, umesto da olakšaju tranziciju. Ovaj rizik nije teorijski. U sistemima gde se plaćanja kapaciteta dodeljuju samo na osnovu instalirane snage, bez strogih performansnih ili emisijskih kriterijuma, nasleđeni kapaciteti mogu potisnuti investicije u čišće i fleksibilnije alternative.
Istovremeno, odsustvo bilo kakvog okvira za kapacitete stvara sopstvene distorzije. Javna preduzeća često moraju da izdržavaju gubitke od neprofitabilnih elektrana iz bezbednosnih razloga, efektivno pružajući implicitnu podršku kapacitetu bez transparentnosti ili tržišne discipline. Ovo potkopava finansijsku održivost i skriva stvarni trošak sigurnosti snabdevanja.
Sa ekonomskog stanovišta, mehanizmi kapaciteta treba da se posmatraju kao ugovori o osiguranju. Njihova svrha je da obezbede dostupnost tokom perioda nestašice, a ne da subvencionišu proizvodnju energije. U ovom kontekstu, kritični dizajnerski parametri su obaveze performansi, zahtevi za fleksibilnost i kontrola troškova.
Dokazi iz nedavnih perioda stresa potvrđuju vrednost takvog osiguranja. Tokom letnjih i zimskih perioda 2024–2026, ograničen broj sati činio je nesrazmerni deo sistemskog rizika. U nekoliko SEE tržišta, manje od 100 sati godišnje određivalo je margine adekvatnosti i cenovne skokove. Mehanizmi kapaciteta koji nagrađuju kapacitete sposobne da reaguju u tim satima mogu značajno smanjiti volatilnost i troškove hitnih intervencija.
Međutim, loše dizajnirani mehanizmi mogu imati suprotan efekat. Ako su plaćanja kapaciteta prevelika, oni smanjuju signale nestašice, obeshrabruju odgovor potrošnje i usporavaju investicije u skladištenje i fleksibilnost. Ako su tehnološki neutralni, bez ponderisanja fleksibilnosti, favorizuju nefleksibilne baseload kapacitete u odnosu na resurse koji brzo reaguju, a koji su sistemu sve potrebniji.
Još jedno strukturno pitanje je regionalna fragmentacija. Mehanizmi kapaciteta su obično nacionalni, dok se elektroenergetski sistemi u SEE sve više posmatraju kao regionalni. Nacionalne procene adekvatnosti ne uzimaju u obzir prekograničnu podršku i zajednički rizik. To može dovesti do prekomerne nabavke kapaciteta u nekim zemljama i nedovoljnog priznavanja regionalne fleksibilnosti u drugima. U integrisanom tržištu, nekoordinisani mehanizmi kapaciteta iskrivljuju prekogranične tokove i signalizaciju za investicije.
Kvantiativno, troškovi su značajni. Čak i umerena plaćanja kapaciteta od €40–80 po kW godišnje prevode se u stotine miliona evra godišnje na nivou sistema. Ove troškove na kraju snose potrošači ili poreski obveznici. Bez koordinacije, region rizikuje da više puta plaća istu vrstu osiguranja.
Strateški izazov za SEE je dakle dvostruk. Prvo, mehanizmi kapaciteta moraju biti redizajnirani da nagrađuju fleksibilnost, dostupnost i performanse u emisijama, a ne samo postojanje. Drugo, moraju biti regionalno usklađeni kako bi se izbegla fragmentacija i neefikasnost.
Mehanizam orijentisan na fleksibilnost prioritet bi dao brzo rampajućim resursima, sa niskim minimalnim stabilnim izlazom i pouzdanim u periodima stresa. Gasne elektrane, skladišta, hidro rezervoari i odgovor potrošnje takmičili bi se na ravnopravnoj osnovi. Kapaciteti sa visokim emisijama i dalje bi mogli učestvovati, ali samo ako ispunjavaju stroge kriterijume dostupnosti i performansi, sa postepenim smanjenjem podobnosti tokom vremena.
Jednako je važno i integrisanje sa tržišnim povezivanjem i balansirajućim tržištima. Mehanizmi kapaciteta treba da dopunjuju, a ne zamenjuju cene nestašice. Oni bi trebali izravnati investicione signale bez gušenja kratkoročnih signala. Ova ravnoteža je delikatna, ali ostvariva.
U Jugoistočnoj Evropi politička je iskušenja koristiti mehanizme kapaciteta kao instrumente odlaganja. Taj put bi učvrstio neefikasnost i odložio potrebnu adaptaciju sistema. Alternativa je tretirati mehanizme kapaciteta kao tranzicioni instrument, eksplicitno dizajniran da postepeno nestaje kako skladišta, odgovor potrošnje i prekogranična integracija sazrevaju.
Razlika između osiguranja i distorzije leži isključivo u upravljanju. Ako su mehanizmi kapaciteta transparentni, zasnovani na performansama i regionalno koherentni, mogu stabilizovati elektroenergetske sisteme SEE tokom tranzicije. Ako su neprozirni, protekcionistički i statični, postaju strukturne barijere za dekarbonizaciju i integraciju tržišta.
Pripremljeno od strane virtu.energy
