Dugo odlagani gasovod, čiji je cilj da smanji zavisnost Bosne i Hercegovine od ruskih energenata, postao je test mnogo šireg pitanja: da li infrastruktura podržana od strane Sjedinjenih Američkih Država može napredovati brže od pravnih i regulatornih standarda koje zahteva Brisel.
U središtu spora nalazi se AAFS Infrastructure and Energy LLC, američka kompanija koja je sada određena kao investitor i razvojni partner projekta Južna interkonekcija, gasovoda koji bi povezao Bosnu i Hercegovinu sa hrvatskim gasnim sistemom i terminalom za tečni prirodni gas (LNG) na ostrvu Krk. Hrvatska i Bosna i Hercegovina potpisale su sporazum o projektu u Dubrovniku 28. aprila, u prisustvu američkog ministra energetike Krisa Rajta.
Strateška logika projekta je jasna. Bosna i Hercegovina trenutno gotovo celokupne potrebe za prirodnim gasom zadovoljava uvozom iz Rusije putem pravaca koji prolaze kroz Srbiju i Bugarsku. Nova gasna veza omogućila bi zemlji pristup LNG-u koji stiže preko Hrvatske, pretvarajući terminal na Krku u južnu kapiju za neruski gas prema jednoj od politički najosetljivijih država Evrope.
Međutim, najveća kontroverza odnosi se na način na koji je projekat dodeljen. U aprilu je parlament Federacije Bosne i Hercegovine izmenio zakon kojim se uređuje izgradnja gasovoda i imenovao AAFS kao glavnog investitora i nosioca projekta. Istim izmenama iz projekta je uklonjena kompanija BH Gas, državna firma sa sedištem u Sarajevu koja je prethodno bila povezana sa realizacijom Južne interkonekcije.
Za Vašington, ovaj projekat se uklapa u širu strategiju širenja američkog energetskog uticaja u jugoistočnoj Evropi. Prema izveštajima Rojtersa, gasovod će finansirati i voditi AAFS, kompanija kojom upravljaju Džesi Binol, bivši advokat Donalda Trampa, i Džozef Flin, brat bivšeg američkog savetnika za nacionalnu bezbednost Majkla Flina. AAFS je saopštio da planira ulaganje od oko 1,5 milijardi evra, odnosno približno 1,8 milijardi dolara, u ovaj projekat.
Za Brisel, međutim, direktno određivanje privatne američke kompanije kroz zakonske izmene izazvalo je ozbiljnu zabrinutost. Ambasador Evropske unije u Sarajevu upozorio je da pristup putem posebnog zakona (lex specialis) može ugroziti evropski put Bosne i Hercegovine i dovesti u pitanje približno milijardu evra finansiranja u okviru Plana rasta EU za Zapadni Balkan.
Same finansijske procene dodatno pokazuju nivo neizvesnosti. Raniji profil projekta koji je pripremio Investicioni okvir za Zapadni Balkan (WBIF) opisivao je 236 kilometara dug dvosmerni gasovod, od čega bi 162 kilometra prolazila kroz Bosnu i Hercegovinu, a 74 kilometra kroz Hrvatsku. Tada je ukupna vrednost finansiranja bila nešto manja od 100 miliona evra, uključujući kredit EBRD-a od 66,3 miliona evra. To je značajno drugačiji obim u odnosu na novije investicione procene povezane sa AAFS-om, što ukazuje da novi koncept možda uključuje širu infrastrukturu, proizvodnju električne energije ili koncesioni model koji prevazilazi prvobitnu ideju same gasne interkonekcije.
Ekološke organizacije i organizacije koje se bave upravljanjem javnim projektima tvrde da se proces ubrzava bez dovoljne kontrole. Organizacija Bankwatch navela je da su predložene izmene zakona usvojene po hitnom postupku i da uvode suštinske promene, povećavaju troškove projekta i prebacuju ključne odluke u netransparentne pregovore između Vlade Federacije BiH i kompanije AAFS. Takođe je ukazala da je AAFS osnovan tek u novembru 2025. godine i da nema prethodno iskustvo u energetskim ili infrastrukturnim projektima.
Pristalice projekta odgovaraju da Bosna i Hercegovina nema prostor za dalje odlaganje. Postojeći gasni sistem zemlje je ograničen i izložen rizicima, dok je trenutna interkonekcija zastarela. Prema podacima WBIF-a, cilj Južne interkonekcije jeste stvaranje alternativnog pravca snabdevanja i povećanje kapaciteta gasnog sistema povezivanjem transportne mreže Bosne i Hercegovine sa hrvatskom mrežom.
Ipak, struktura finansiranja ostaje ključno otvoreno pitanje. Dostupni materijali jasno pokazuju strateški pravac projekta, političke pokrovitelje i okvirne investicione vrednosti. Međutim, još uvek nema javno potvrđenog konzorcijuma banaka, konačnog EPC izvođača, obavezujućih ugovora o snabdevanju gasom, rezervisanih transportnih kapaciteta, definisane tarifne metodologije niti ugovora sa krajnjim korisnicima koji bi projekat učinili potpuno bankabilnim.
To je posebno važno zato što se gasovodi ne finansiraju političkim entuzijazmom, već jasnom raspodelom rizika. Kreditori će zahtevati odgovore na ključna pitanja: ko snosi rizik prekoračenja troškova izgradnje, da li su prihodi zaštićeni regulisanim tarifama ili ugovorima tipa ship-or-pay, da li su kapaciteti LNG terminala na Krku i hrvatskog transportnog sistema obezbeđeni i da li institucije Bosne i Hercegovine mogu garantovati pravnu stabilnost koncesionog okvira.
Zbog toga se projekat nalazi između dve suprotstavljene logike. Prva je geopolitička logika: zameniti ruski gas LNG-om povezanim sa američkim dobavljačima, ojačati američko prisustvo na Balkanu i obezbediti Bosni i Hercegovini drugi pravac snabdevanja energentima. Druga je institucionalna logika: država kandidat za članstvo u Evropskoj uniji ne bi trebalo da stratešku infrastrukturu dodeljuje kroz netransparentne zakonske procedure koje mogu biti u suprotnosti sa pravilima evropskog energetskog tržišta.
Upravo ta napetost predstavlja pravi premijski rizik projekta. Ukoliko se projekat uskladi kroz transparentne ugovore, kredibilne finansijere i pravila kompatibilna sa standardima Evropske unije, Južna interkonekcija može postati jedan od najvažnijih projekata energetske sigurnosti na Zapadnom Balkanu. U suprotnom, postoji rizik da postane još jedan infrastrukturni projekat regiona zarobljen između geopolitike, sporova oko procedura javnih nabavki i nerešenih pitanja finansiranja.
