Ugalj ostaje jedno od najtežih pitanja u elektroenergetskom sektoru Zapadnog Balkana. Lako je opisati ugalj kao zastareo izvor energije, ali je znatno teže zameniti ulogu koju on i dalje ima u sistemu.
U nekoliko elektroenergetskih sistema Zapadnog Balkana, ugalj obezbeđuje domaću proizvodnju električne energije, zaposlenost, sistemsku inerciju, upravljive (dispatchable) kapacitete i političku stabilnost. On je ugrađen ne samo u elektroenergetski sistem, već i u regionalne ekonomije i društvene strukture. Zbog toga energetska tranzicija nije samo tehnološka zamena, već i izazov političke ekonomije.
Izloženost regiona je značajna. Istraživanja energetskog sektora Zapadnog Balkana pokazuju da su Kosovo, Srbija, Bosna i Hercegovina, Severna Makedonija i Crna Gora u velikoj meri zavisne od uglja u proizvodnji električne energije, dok je Albanija izuzetak zbog sistema zasnovanog na hidroenergiji.
Ovo stvara dilemu pouzdanosti. Termoelektrane na ugalj su zastarele, često neefikasne i visoko emisione, ali i dalje obezbeđuju stabilnu proizvodnju u situacijama kada je hidrološka proizvodnja niska, uvoz skup ili solarna energija nedostupna. Gašenje kapaciteta na ugalj bez adekvatne zamene njihove sistemske uloge stvorilo bi rizik po sigurnost snabdevanja.
Istovremeno, ekonomska održivost uglja slabi. Mehanizam Evropske unije za prekogranično usklađivanje emisija ugljenika (CBAM) izlaže električnu energiju iz ugljenično intenzivnih sistema dodatnim troškovima prilikom izvoza u EU. Prema navodima agencije Reuters, električna energija iz termoelektrana u Zapadnom Balkanu biće skuplja za uvoznike u EU zbog CBAM-a, što smanjuje njenu konkurentnost na evropskom tržištu.
To je važno jer su izvozna tržišta istorijski pomagala stabilnosti prihoda elektroprivreda u pojedinim državama. Ako električna energija iz uglja postane manje konkurentna, termoelektrane gube deo svog komercijalnog oslonca. One i dalje mogu biti potrebne za domaće snabdevanje, ali postaju teže za finansiranje, modernizaciju i političko opravdanje.
Dodatni pritisak predstavljaju ekološki standardi. Mnogi ugljeni kapaciteti u regionu zahtevaju značajna ulaganja kako bi ispunili propise o emisijama i zaštiti životne sredine. Istovremeno, finansijske institucije sve manje su spremne da finansiraju projekte vezane za ugalj. Čak i kada ugalj tehnički ostaje dostupan, njegov trošak kapitala i regulatorni teret rastu.
Zbog toga izazov tranzicije nije u tome da li ugalj trpi pritiske — on ih jasno trpi. Ključno pitanje je šta će zameniti njegovu funkciju baznog i upravljivog kapaciteta.
Samo solarna energija to ne može da obezbedi. Sam vetar takođe nije dovoljan. Hidroenergija pomaže, ali je ograničena hidrološkim uslovima. Gas može pružiti fleksibilnost, ali donosi rizike vezane za cenu goriva i zavisnost od uvoza. Baterijski sistemi su ključni za kratkoročnu fleksibilnost, ali ne mogu u potpunosti zameniti višednevnu sigurnost snabdevanja. Upravljanje potrošnjom može smanjiti vršne opterećenja, ali zahteva razvijeno tržište i aktivno učešće potrošača.
Realni put tranzicije zahteva kombinaciju rešenja: obnovljive izvore energije, skladištenje, modernizaciju mreže, regionalnu integraciju tržišta, fleksibilnu hidroenergiju, ograničenu fleksibilnu termalnu rezervu, upravljanje potrošnjom, energetsku efikasnost i ciljanu podršku regionima zavisnim od uglja. Takođe zahteva i razmatranje domaćih sistema cene ugljenika, jer je korišćenje prihoda od emisija unutar zemlje efikasnije od plaćanja na granici EU.
Socijalna dimenzija ne može biti zanemarena. Regionima zavisnim od uglja potrebne su investicije pre zatvaranja rudnika i termoelektrana, a ne nakon toga. Radnicima su potrebne obuke i prekvalifikacije, opštinama alternativni izvori prihoda, a elektroprivredama kredibilni planovi investicija. Neuređena tranzicija povećala bi politički otpor i ugrozila sigurnost snabdevanja.
Za investitore, rizik tranzicije iz uglja treba posmatrati i kao negativan faktor i kao priliku. Negativna strana uključuje potencijalne „zaglavljene“ (stranded) imovine, rast troškova usklađivanja sa propisima i gubitak izvoznog tržišta. Prilika leži u infrastrukturi koja ga zamenjuje: obnovljivi izvori, baterijski sistemi, prenosna mreža, modernizacija daljinskog grejanja, prenamena rudarskih područja i fleksibilni kapaciteti.
Za vlade, najgora strategija je odlaganje bez pripreme. Zastareli ugljeni kapaciteti ne postaju pouzdaniji s vremenom, a CBAM ne nestaje zbog političke složenosti. Odlaganje samo kompresuje tranziciju u kraći i skuplji vremenski period.
Ugalj može ostati deo energetskog miksa Zapadnog Balkana još neko vreme. Međutim, njegova strateška uloga slabi. Budući elektroenergetski sistem i dalje će zahtevati pouzdanost, ali ta pouzdanost će sve više dolaziti iz portfolija fleksibilnosti, a ne iz zavisnosti od jednog goriva.
Poslednje snažno uporište uglja nije ukupna proizvodnja, već upravljivi kapacitet. Upravo tu ulogu region mora da zameni.
Pripremljeno od strane virtu.energy
