Srpske industrijske kompanije počinju da posmatraju ugovore o kupovini električne energije iz obnovljivih izvora kao instrumente energetske sigurnosti, kontrole troškova i izvozne konkurentnosti. Međutim, sve češća upotreba oznake CBAM u nabavci električne energije može zamagliti jednu osnovnu razliku: mesto na kojem se električna energija troši određuje da li se sama električna energija uvozi u Evropsku uniju.
Srpska fabrika koja kupuje električnu energiju od srpske vetroelektrane ili solarne elektrane ne uvozi električnu energiju u EU. To ostaje slučaj čak i ako je fabrika u vlasništvu evropske kompanije, ako većinu svoje proizvodnje prodaje kupcima u EU ili ako koristi PPA za ostvarivanje korporativnog cilja dekarbonizacije.
Domaći ugovor može imati značajnu komercijalnu vrednost, ali on nije transakcija uvoza električne energije obuhvaćena CBAM-om. Njegovu neposrednu ekonomiku određuju cena iz PPA ugovora, profil potrošnje kupca, troškovi balansiranja i sleevinga, mrežni troškovi, porezi, odredbe o ograničenju proizvodnje i tretman ekoloških atributa.
Analiza se menja ako srpska fabrika proizvodi gvožđe, čelik, aluminijum, đubriva, cement ili drugi proizvod obuhvaćen CBAM okvirom koji izvozi u EU. U tom slučaju kompanija mora primeniti metodologiju specifičnu za taj proizvod. Ne može pretpostaviti da kupovina električne energije iz obnovljivih izvora automatski proizvodi željeni CBAM rezultat.
Dokumentacija o nabavci i dalje može biti važna, naročito kada metodologija za određeni proizvod zahteva podatke o električnoj energiji ili indirektnim emisijama. Međutim, rezultat mora biti izračunat unutar proizvodnih granica izvoznog proizvoda, u skladu sa pravilima za taj sektor. PPA za električnu energiju predstavlja input u zaseban proces obračuna ugljenika, a ne zamenu za njega.
Treći scenario nastaje kada se električna energija iz Srbije fizički izveze i pusti u slobodan promet u državi članici EU. Tek tada metodologija za električnu energiju kao robu postaje direktno relevantna. Uvoznik iz EU ili odgovarajući carinski zastupnik mora biti ovlašćeni CBAM deklarant, dok se uobičajeni pristup zasniva na odgovarajućoj podrazumevanoj vrednosti emisija za treću zemlju.
Ova klasifikacija prema ruti predstavlja osnovni princip nove metodologije za industrijske kupce u Srbiji koju je razvio Clarion.Engineer. Ona deli transakcije na domaću nabavku električne energije iz obnovljivih izvora, izvoz proizvoda povezan sa proizvodnjom, direktan uvoz električne energije u EU i uvoz organizovan preko trgovca ili posrednika.
Razlika je važna zato što ista obnovljiva megavat-časovna količina iz Srbije može imati različite komercijalne namene i različite zahteve u pogledu dokaza. Vlasništvo, brendiranje i tehnologija ne određuju odgovor. Odlučujuća je fizička isporuka.
Kod domaćeg PPA ugovora u Srbiji, kupac bi najpre trebalo da izračuna ukupni trošak isporučene električne energije. Istaknuta cena iz ugovora predstavlja samo jednu komponentu. Potpuniji obračun uključuje naknadu dobavljaču ili za sleeving, troškove odstupanja i profilisanja, mrežne naknade, primenljive poreze i troškove preostale električne energije. Ekološki atributi mogu povećati ili smanjiti vrednost u zavisnosti od toga da li se garancije porekla prenose, poništavaju ili ostaju kod proizvođača.
Solarna i energija vetra zahtevaju različite strategije nabavke. Proizvodnja iz solarnih elektrana koncentrisana je tokom dnevnih sati i može se dobro poklapati sa industrijskom potrošnjom fabrika koje rade u jednoj ili dve smene. Ipak, njena ekonomika postaje izloženija nižim capture cenama, ograničenju proizvodnje i periodima negativnih cena kako udeo solarne energije raste.
Kupac koji nabavlja solarnu energiju po modelu pay-as-produced mora da odredi kako će obezbediti noćnu potrošnju i zimske deficite. Ako prodavac nudi oblikovani ili bazni proizvod, kupac mora znati da li nedostajuća električna energija dolazi iz drugog obnovljivog postrojenja, sa veleprodajnog tržišta, iz portfolija dobavljača ili iz baterijskog skladišta.
Energija vetra obično pruža širi satni i sezonski profil i može ponuditi prirodnije poklapanje sa kontinuiranom industrijskom potrošnjom. Ipak, proizvodnja vetra ostaje promenljiva. Čvrsta ili firm ponuda energije vetra može sadržati značajne količine zamenske električne energije tokom perioda niske proizvodnje, zbog čega su izvor, cena i tretman emisija te zamenske energije jednako važni kao i nazivna vetroelektrana.
Nijednu tehnologiju ne bi trebalo cenovno tretirati kao čvrstu baznu energiju osim ako ugovor izričito ne definiše ko obezbeđuje nedostajuće količine, ko snosi troškove transformacije profila i koje ekološke ili ugljenične karakteristike pripadaju zamenskoj električnoj energiji.
Kod srpskih proizvođača koji izvoze robu, nabavka energije i izveštavanje o emisijama moraju biti povezani kroz kontrolisani model podataka. Fabrika treba da poveže potrošnju električne energije sa relevantnim proizvodnim linijama, periodima izveštavanja i količinama proizvoda. Mora razlikovati električnu energiju nabavljenu kroz fizički PPA od preostale energije iz mreže, tržišnih kupovina, sopstvene proizvodnje i energije preuzete iz skladišta.
To ne znači da sve evidencije treba objediniti u jedan račun zelene energije. Robusniji pristup koristi tri povezana, ali odvojena registra.
Energetski i finansijski registar evidentira ugovore, izmerenu potrošnju, PPA isporuke, fakture, troškove balansiranja i poravnanja. Registar ekoloških atributa evidentira garancije porekla, prenose, poništenja, vlasništvo i kontrole protiv dvostrukog računanja. CBAM registar dokaza evidentira količine i podatke o emisijama koji se zahtevaju prema odgovarajućoj metodologiji za električnu energiju ili proizvod.
Svaki registar odgovara na drugo pitanje. Prvi utvrđuje šta je kupac kupio i platio. Drugi podržava tvrdnje o obnovljivoj energiji ili Scope 2 emisijama. Treći utvrđuje koji podaci o ugljeniku mogu biti prijavljeni za konkretnu CBAM svrhu. Garancija porekla ne bi trebalo da se tretira kao da istovremeno obavlja sve tri funkcije.
Razlika postaje još izraženija kada električna energija uđe u EU. Stvarne ugrađene emisije se ne priznaju samo zato što ugovor navodi određenu vetroelektranu ili solarnu elektranu. Ovlašćeni deklarant mora ispuniti pet kumulativnih uslova koji se odnose na PPA, mrežnu rutu, prag emisija postrojenja, satne nominacije i akreditovanu verifikaciju.
Ugovor mora povezati deklaranta sa srpskim proizvođačem i identifikovati postrojenje i relevantne količine. Postrojenje mora biti direktno povezano sa prenosnim sistemom Unije ili strane moraju pribaviti satne dokaze da na ruti nije bilo fizičkog zagušenja mreže. Postrojenje mora ostati ispod praga od 550 g fosilnog CO₂/kWh. Proizvodnja i nominovani prekogranični kapacitet moraju se poklapati u periodu koji nije duži od jednog sata. Akreditovani verifikator mora dobijati mesečne podatke i potvrditi usklađenost.
Ako jedan uslov nije ispunjen, pogođena količina prelazi na odgovarajuću podrazumevanu vrednost. To ne mora nužno poništiti čitav godišnji ugovor, ali menja tretman relevantnih sati ili količina.
Zbog toga energetski registar i CBAM registar dokaza moraju biti zaključeni zajedno. Prihvatljiva količina ograničena je na najnižu od proizvodnje postrojenja, količine obuhvaćene kvalifikovanim PPA ugovorom i podržane nominacije. Nedostajuće ili kontradiktorne satne podatke treba staviti u karantin, a ne procenjivati ih kao deo prihvatljive količine.
Odluka o nabavci zato treba da se zasniva na verifikovanom trošku isporučene energije, a ne samo na naslovnoj ceni PPA ugovora u Srbiji. Za uvoz u EU to znači uključivanje prekograničnog kapaciteta, trgovanja, gubitaka, balansiranja, troškova profila, CBAM izloženosti, verifikacije i troškova usklađivanja.
Niska cena proizvodnje u Srbiji može biti nadjačana troškovima zagušenja, izloženošću oblikovanju profila ili primenom višeg podrazumevanog faktora. Nasuprot tome, skuplji PPA sa snažnim satnim lancem podataka i pažljivo raspoređenim operativnim odgovornostima može proizvesti bankabilniji rezultat isporuke.
Model odobravanja kod kupca trebalo bi da obuhvati najmanje tri scenarija. Prvi pretpostavlja da očekivana količina prolazi testove za stvarne emisije. Drugi pretpostavlja delimičnu kvalifikaciju, pri čemu se neusaglašene megavat-časovne količine tretiraju prema podrazumevanoj vrednosti. Treći primenjuje puni podrazumevani faktor.
Samo prvi scenario predstavlja ciljanu strukturu. Treći određuje da li kupac može da podnese neuspeh te strukture.
Ugovori bi trebalo da rasporede negativne posledice prema tome ko može da kontroliše određeni rizik. Nedostatak podataka o postrojenju ili prekoračenje praga emisija prvenstveno su odgovornost proizvođača. Greška u prijavljivanju ili gubitak statusa ovlašćenog deklaranta uglavnom su pod kontrolom kupca iz EU. Rizik neuspešnih nominacija trebalo bi, gde je moguće, preneti na odgovornog trgovca ili dobavljača.
Zagušenje mreže, kašnjenja verifikatora i regulatorne promene zahtevaju drugačiji tretman. Ti rizici mogu biti van kontrole obe komercijalne strane. Neograničene obeštećujuće obaveze prodavca verovatno nisu finansijski održive, dok potpuno prebacivanje izloženosti na kupca može ugroziti očekivanu ekonomiku nabavke. Rezerva, ugovorno naknadno poravnanje, isključenje pogođenih količina ili mehanizam za ponovno otvaranje ugovora zbog promene zakona predstavljaju realističnije rešenje.
Prava na podatke jednako su važna kao i klauzula o ceni. Kupcu je potreban pristup podacima sa brojila postrojenja, nominacijama, korekcijama, mrežnim dokazima i rezultatima verifikatora u rokovima koji mu omogućavaju da završi sopstveno izveštavanje. Ugovor takođe mora definisati hijerarhiju izvora u slučaju neusaglašenih podataka i revizorski trag za sve izmene.
Struktura sa posrednikom zahteva posebnu pažnju. Trgovac može pojednostaviti prekogranični kapacitet, raspoređivanje i balansiranje, ali može i prekinuti kvalifikujuću vezu između ovlašćenog deklaranta i proizvođača. Ugovor sa posrednikom mora očuvati fizički PPA i satni lanac dokaza, umesto da ih zameni opštom obavezom isporuke obnovljive energije.
Verodostojan program nabavke zato počinje pre objavljivanja RFP-a. Tokom prvih 30 dana, kupac bi trebalo da klasifikuje transakciju, mapira potrošnju ili ciljanu granicu, identifikuje uvoznika i ovlašćenog deklaranta, napravi uži izbor postrojenja i odredi izvršnog vlasnika procesa.
U periodu od približno 30 do 90 dana, može da objavi RFP, pregleda strukture PPA ugovora i posrednika, izgradi satni model podataka i definiše put verifikacije. Narednih 90 dana trebalo bi iskoristiti za realizaciju aranžmana, pilotiranje paketa dokaza, testiranje poravnanja prema podrazumevanom scenariju i sprovođenje prve interne revizije.
Konačni investicioni ili nabavni odbor trebalo bi da zahteva tri odgovora: ko je ovlašćeni CBAM deklarant, koje megavat-časovne količine se očekuju kao kvalifikovane i ko plaća kada ne ispune uslove.
Za srpsku industriju, nabavka obnovljive energije i CBAM usklađenost sve se više prepliću. One, međutim, nisu međusobno zamenljive. PPA može obezbediti električnu energiju, preneti ekološki atribut i podržati širu strategiju dekarbonizacije. Njegov CBAM efekat zavisi od proizvoda, granice, proizvodnih granica i sistema dokaza u kojem se ta električna energija na kraju koristi.
Elevated by CBAM.Clarion.Engineer
