Predlog Evropske komisije da se priznaju Garancije porekla za električnu energiju iz obnovljivih izvora iz zemalja Energetske zajednice mogao bi da poveća komercijalnu vrednost zelene električne energije sa Zapadnog Balkana, dok bi znatno stroži zahtevi za dokazivanje emisija u okviru CBAM-a ostali nepromenjeni.
Predlog, COM(2026) 464, uspostavio bi okvir za međusobno priznavanje sertifikata za obnovljivu energiju iz kvalifikovanih tržišta Energetske zajednice, uključujući Srbiju, Crnu Goru, Albaniju, Severnu Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu.
Ukoliko bude usvojen i nakon toga potvrđen na nivou pojedinačnih zemalja, proizvođači električne energije iz obnovljivih izvora na tim tržištima mogli bi da dobiju širi pristup tržištu sertifikata EU.
To bi poboljšalo ekonomsku isplativost korporativnih ugovora o otkupu električne energije (PPA) i otvorilo dodatni prihod za proizvođače električne energije iz vetra, sunca i hidroelektrana.
Međutim, ova promena ne bi značila da je Garancija porekla (GO) priznata u EU dovoljna za dokazivanje niskougljenične električne energije u okviru Mehanizma za prekogranično prilagođavanje ugljenika (CBAM).
Ova razlika mogla bi da postane sve važnija za elektroprivrede, proizvođače energije iz obnovljivih izvora i industrijske izvoznike širom Zapadnog Balkana.
Garancija porekla potvrđuje da odgovarajuća količina električne energije potiče iz obnovljivog izvora.
CBAM, međutim, zahteva znatno detaljniji lanac dokaza kada se prijavljuju stvarne emisije povezane sa potrošnjom električne energije.
To može obuhvatiti identitet proizvodnog postrojenja, fizičke ugovorne aranžmane, podatke sa brojila i evidenciju proizvodnje, satnu alokaciju, dokumentaciju operatora prenosnog sistema, kao i – kod električne energije koja se direktno uvozi u EU – dokaze koji povezuju proizvodnju sa nominovanim prekograničnim prenosnim kapacitetom.
Praktično, priznavanje GO bi ojačalo jedan sloj dokumentacije potrebne za CBAM, ali ne bi zamenilo ostale elemente dokaznog lanca.
Za srpskog proizvođača električne energije iz vetra ili sunca, GO priznata u EU mogla bi da olakša prodaju atributa obnovljivog porekla električne energije i poveća njenu kredibilnost kod evropskih korporativnih kupaca.
Za srpsku industrijsku kompaniju koja izvozi proizvode obuhvaćene CBAM-om na tržište EU, međutim, sama kupovina zelenih sertifikata ne bi automatski opravdala korišćenje stvarnih vrednosti niskougljeničnih emisija električne energije.
Samo snabdevanje električnom energijom i dalje bi moralo da ispunjava odgovarajuću CBAM metodologiju.
To otvara mogućnost razvoja dvostepenog tržišta obnovljive električne energije.
Prvi nivo činila bi standardna zelena električna energija pokrivena priznatim Garancijama porekla.
Drugi, vredniji proizvod mogao bi da kombinuje sertifikat sa konkretnim proizvodnim postrojenjem, fizičkim PPA ugovorom, podacima sa brojila i SCADA sistema, satnim uparivanjem proizvodnje i potrošnje, kontrolisanom alokacijom i kompletnim paketom dokaza spremnim za verifikaciju.
Takav proizvod mogao bi praktično da postane „CBAM-ready“ električna energija iz obnovljivih izvora, odnosno obnovljiva električna energija sa kompletnim dokaznim lancem za potrebe CBAM-a.
Ova razlika mogla bi da dobija sve veći značaj kako evropski uvoznici budu tražili detaljnije podatke o emisijama od dobavljača izvan EU.
Industrijski izvoznici iz Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine već počinju da razmatraju kako način nabavke električne energije utiče na obračun ugrađenih emisija koje se prijavljuju za proizvode namenjene tržištu EU.
Za te kompanije ključno pitanje nije samo da li je električna energija proizvedena iz obnovljivih izvora.
Važno je i da li se ta tvrdnja može potvrditi kroz nezavisnu verifikaciju.
To bi moglo da otvori priliku za državne elektroprivrede kao što su EPS, EPCG, ERS i EPBiH da razviju premium proizvode električne energije namenjene industrijskim kupcima.
Umesto da nude samo standardnu električnu energiju ili zelenu električnu energiju pokrivenu sertifikatima, elektroprivrede bi mogle da ponude snabdevanje iz konkretnog proizvodnog postrojenja iz obnovljivih izvora, potkrepljeno podacima sa brojila, ugovornom dokumentacijom i evidencijom alokacije.
Od toga bi mogli da imaju koristi i nezavisni proizvođači i snabdevači električnom energijom.
Snabdevač koji energiju nabavlja iz konkretnog vetroparka ili solarne elektrane potencijalno može da obezbedi jednostavniji i transparentniji dokazni lanac od velike elektroprivrede koja raspoređuje obnovljivu energiju iz kombinovanog proizvodnog portfolija.
To bi privatnim snabdevačima moglo da donese dodatnu konkurentsku prednost u usluživanju izvoznika kojima je potrebna sledljivost porekla električne energije, a ne samo opšta tvrdnja da je ona obnovljiva.
Predlog bi mogao da promeni i način na koji proizvođači vrednuju svoje sertifikate.
Odvojena prodaja GO na tržištu EU može doneti neposredan prihod od sertifikata.
Međutim, povezivanje GO sa fizički isporučenom električnom energijom i kompletnim paketom dokaza za CBAM moglo bi da bude vrednije industrijskim kupcima koji se suočavaju sa zahtevima za verifikaciju emisija.
Time nastaje svojevrsna trgovinska dilema između kratkoročne monetizacije Garancija porekla i prodaje premium paketa električne energije sa kompletnom dokumentacijom.
Regulatorni predlog ne znači automatsko priznavanje svakog sistema sertifikata iz Energetske zajednice u EU.
Svaka zemlja i njen sistem i dalje bi morali da ispune zahteve koji se odnose na integritet registra, nadležna tela za izdavanje sertifikata, elektronski prenos i poništavanje sertifikata, sprečavanje prevara i izbegavanje dvostrukog računanja, pre nego što budu prihvaćeni.
To znači da srpske, crnogorske ili bosanskohercegovačke Garancije porekla još ne bi trebalo tretirati kao automatski ekvivalent sertifikatima koje izdaju sistemi u EU.
Važnija promena je to što se uspostavlja pravni put ka njihovom međusobnom priznavanju.
Za Zapadni Balkan to bi vremenom moglo da poveže dva do sada uglavnom odvojena tržišta: trgovinu atributima obnovljivog porekla električne energije i dokazivanje električne energije usklađene sa zahtevima CBAM-a.
Komercijalna hijerarhija tako bi postajala sve jasnija.
Standardni MWh nosio bi samo vrednost same električne energije.
Zeleni MWh nosio bi dodatnu vrednost priznatog sertifikata o obnovljivom poreklu.
CBAM-ready MWh dodatno bi podrazumevao fizičku isporuku, satnu sledljivost, kontrolisanu alokaciju i nezavisnu verifikaciju.
Predlog Evropske komisije direktno jača drugu kategoriju.
Njegov veći efekat mogao bi, međutim, da bude u tome što će treću kategoriju učiniti komercijalno održivom i primenljivom u većem obimu.
Za proizvođače električne energije iz obnovljivih izvora i industrijske izvoznike sa Zapadnog Balkana, naredna konkurentska prednost zato možda neće biti samo u posedovanju obnovljivih proizvodnih kapaciteta, već u sposobnosti da se za svaki pojedinačni MWh dokaže odakle je električna energija došla, ko ju je potrošio i da li kompletan lanac dokaza može da izdrži proveru i verifikaciju u EU.
