Solarna energija postaje jedna od ključnih pokretačkih snaga tržišta električne energije u Jugoistočnoj Evropi, ali je 23. nedelja pokazala zašto se naredna faza razvoja solarnog sektora u regionu neće meriti samo instaliranim megavatima. Meriće se fleksibilnošću, skladištenjem energije, kvalitetom prognoziranja i sposobnošću investitora da zaštite prihode u uslovima kada dnevne cene slabe, a večernje naglo rastu.
Širom Jugoistočne Evrope, proizvodnja iz promenljivih obnovljivih izvora energije smanjena je za 8,9% na nedeljnom nivou, sa 3.377 GWh na 3.075 GWh. Proizvodnja iz solarnih elektrana opala je za 5,1%, što je bio blaži pad nego kod vetroelektrana, ali ipak dovoljno izražen da podseti investitore da solarna energija nije jednostavna zamena za baznu proizvodnju. Njena komercijalna vrednost zavisi od trenutka proizvodnje, nivoa kanibalizacije cena tokom dnevnih sati i mogućnosti kombinovanja sa baterijskim sistemima ili fleksibilnim ugovorima o otkupu električne energije.
Turska je pružila najjasniji primer suprotnog trenda. Proizvodnja solarne energije porasla je za čak 61,0% tokom sedmice, što je doprinelo rastu ukupne proizvodnje iz obnovljivih izvora za 1,2%, uprkos slabijoj proizvodnji vetra. Međutim, širi elektroenergetski sistem Turske i dalje je zahtevao značajnu reakciju termoelektrana, jer je potrošnja porasla za 31,0%. To pokazuje suštinski izazov za solarni sektor u Jugoistočnoj Evropi: snažna proizvodnja tokom dana jeste vredna, ali ne eliminiše potrebu za večernjom fleksibilnošću sistema.
Struktura cena po satima na tržištima Jugoistočne Evrope već ukazuje na ovaj trend. Solarna proizvodnja sve više obara cene tokom podnevnih sati, dok večernje cene rastu nakon zalaska sunca, kada preostalu potražnju moraju da pokriju hidroelektrane, gasne elektrane, elektrane na lignit, uvoz energije ili sistemi za skladištenje. Posledica nisu samo niže prosečne cene, već i znatno volatilnija kriva cena. Za solarne projekte koji posluju na tržišnim osnovama, takva situacija može predstavljati i priliku i rizik.
Investitori i developeri u Grčkoj, Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj, Srbiji i Hrvatskoj moraće drugačije da modeluju prihode. Jednostavna procena godišnje proizvodnje pomnožena prosečnom cenom na dnevnom tržištu više nije dovoljno pouzdana za finansiranje projekata. Potrebno je analizirati ostvarene satne cene, rizik od ograničavanja proizvodnje, izloženost negativnim cenama, troškove balansiranja i vrednost baterijskih sistema povezanih sa elektranama. Solarna elektrana bez skladišta energije može ostvariti visoku proizvodnju, ali se istovremeno suočiti sa slabijim prihodima ako najveći deo energije plasira tokom sati sa niskim cenama i zagušenom mrežom.
Finansijska logika sektora se menja. Solarna energija se dugo predstavljala kao najbrži i najjeftiniji put do novih kapaciteta iz obnovljivih izvora. To i dalje važi, ali više nije dovoljno samo po sebi. Na tržištima gde solarni kapaciteti rastu brže od fleksibilnosti elektroenergetskog sistema, najveću vrednost imaće projekti koji mogu da pomeraju proizvodnju, zaštite se od promene cenovne strukture, obezbede industrijske kupce kroz dugoročne ugovore ili pružaju usluge elektroenergetskoj mreži.
Zbog toga solarni sektor u Jugoistočnoj Evropi prelazi iz faze trke za novim kapacitetima u fazu proveravanja fleksibilnosti sistema. Pobednici neće biti samo investitori sa najvećim razvojnim portfeljima. To će biti oni koji razumeju da vrednost solarne energije danas sve više zavisi od baterijskih sistema, unutardnevnog trgovanja električnom energijom, kvaliteta priključenja na mrežu i sposobnosti odgovora na večernji skok potražnje.
