Srbija se približava novom usklađivanju cena električne energije, jer regulisane tarife za domaćinstva sve više odstupaju od investicionih potreba elektroenergetskog sistema. Očekivana revizija mogla bi da promeni i zone potrošnje za domaćinstva, uključujući crvenu zonu koja se trenutno primenjuje na mesečnu potrošnju veću od 1.200 kWh.
Debata se često predstavlja kao pitanje pristupačnosti električne energije, ali dublji problem predstavlja finansijski kapacitet Elektroprivrede Srbije (EPS) i šireg elektroenergetskog sistema. Srbija istovremeno mora da finansira revitalizaciju lignitnih i hidroenergetskih kapaciteta, novu proizvodnju iz obnovljivih izvora, usklađivanje sa ekološkim standardima, modernizaciju distributivne mreže i resurse za balansiranje potrebne za integraciju sve većih količina energije iz vetra i sunca.
Veštački niske tarife ograničavaju operativni novčani tok EPS-a i povećavaju njegovu zavisnost od državne podrške ili eksternog zaduživanja. One takođe slabe kredibilitet dugoročnih investicionih planova, jer kreditori ne mogu da pretpostave da će troškovi sistema biti pokriveni predvidivim prihodima. Posledica je postepeno prebacivanje rizika elektroenergetskog sektora na bilans države.
Samo povećanje tarifa, međutim, neće rešiti ove strukturne slabosti. Srbiji je potreban troškovno zasnovan okvir za formiranje cena električne energije koji jasno razlikuje troškove snabdevanja energijom, mrežnih usluga, balansiranja i šire definisanih javnih politika. Ugrožene potrošače trebalo bi zaštititi ciljanim socijalnim mehanizmima, a ne širokim potiskivanjem cena za sve kategorije potrošnje.
Sistem zona potrošnje mogao bi da podrži ovu tranziciju. Niži prag za ulazak u crvenu zonu povećao bi pritisak na domaćinstva sa visokom potrošnjom i mogao bi da podstakne ulaganja u energetsku efikasnost. Istovremeno, takva reforma mogla bi značajno da utiče na domaćinstva koja električnu energiju koriste kao osnovni izvor grejanja. Zbog toga bi sve promene trebalo da uzmu u obzir energetsku efikasnost objekata, dostupnost daljinskog grejanja i regionalne razlike u prihodima.
Industrijski potrošači suočavaju se sa drugačijim rizicima. Viši troškovi mrežnih usluga i balansiranja verovatno bi se odrazili na komercijalne ugovore o snabdevanju, što bi uticalo na industriju čelika, cementa, hemijsku industriju, prehrambenu industriju i rudarstvo. Izvoznici izloženi mehanizmu CBAM takođe će zahtevati čistiju i bolje dokumentovanu električnu energiju, stvarajući rastuće premijsko tržište za proverljivo snabdevanje iz obnovljivih izvora, a ne samo za najnižu nominalnu tarifu.
Snažniji bilans EPS-a poboljšao bi sposobnost Srbije da sufinansira solarne i vetroelektrane, baterijske sisteme i reverzibilne hidroelektrane. Takođe bi smanjio verovatnoću hitnog uvoza električne energije tokom perioda nepovoljnih hidroloških uslova, produženih ispada termoelektrana ili izuzetno visoke potrošnje.
Šire finansijske posledice ne treba potcenjivati. Obaveze energetskog sektora mogu uticati na potrebe države za zaduživanjem, izloženost državnim garancijama i percepciju kvazifiskalnog rizika. Transparentan i kredibilan put prilagođavanja tarifa zato bi ojačao ne samo EPS, već i širi finansijski i kreditni profil Srbije.
Najkredibilniji put jeste postepeno prilagođavanje tarifa uz ciljanu socijalnu zaštitu, ulaganja u energetsku efikasnost i merljiva poboljšanja kvaliteta usluga. Domaćinstva će verovatnije prihvatiti više cene električne energije ukoliko dodatni prihodi budu jasno povezani sa manjim brojem prekida u snabdevanju, jačom mrežom i manjom zavisnošću od skupog hitnog uvoza električne energije.
