Brzo širenje solarnih i vetroelektrana u jugoistočnoj Evropi ponovo je usmerilo pažnju na jednu od najstarijih tehnologija za obezbeđivanje fleksibilnosti elektroenergetskog sistema – reverzibilne hidroelektrane. Planirani projekat Bistrica u Srbiji jedan je od najjasnijih primera. Sa oko 680 MW planirane instalisane snage i procenjenom investicijom od približno 1,2 milijarde evra, projekat bi bio među najvećim energetskim investicijama u Srbiji.
Princip rada reverzibilnih hidroelektrana je jednostavan. Kada je električne energije dovoljno i kada su cene niske, voda se pumpa u gornju akumulaciju. Kada potražnja i cene porastu, uskladištena voda se ispušta kroz turbine i koristi za proizvodnju električne energije. Iako reverzibilna hidroelektrana tokom kompletnog ciklusa potroši više električne energije nego što proizvede, ona efektivno pretvara jeftinu električnu energiju u raspoloživu vršnu snagu, istovremeno pružajući rezerve, inerciju i druge važne sistemske usluge.
Strateški značaj Bistrice raste kako se menja satni profil cena električne energije u jugoistočnoj Evropi. Brzo širenje solarnih kapaciteta obara cene u periodima snažne proizvodnje tokom podneva, dok cene u večernjim satima mogu naglo da porastu nakon zalaska sunca. Baterije su veoma efikasne za brzo balansiranje kratkog trajanja, ali velike reverzibilne hidroelektrane mogu skladištiti znatno veće količine energije i raditi nekoliko decenija. Ove dve tehnologije zato predstavljaju komplementarna, a ne konkurentska rešenja.
Srbija je usvojila prostorni plan za Bistricu i razmatrala potencijalno učešće japanskih partnera, sa ciljem da elektrana bude puštena u rad početkom naredne decenije. Međutim, njenu ekonomsku opravdanost potrebno je pažljivo analizirati. Procena investicije od 1,2 milijarde evra ne predstavlja isto što i obezbeđen finansijski paket, dok veliki hidroenergetski projekti nose značajne geološke, ekološke i građevinske rizike. Prihodi samo od trgovanja razlikama u cenama električne energije možda neće biti dovoljni da opravdaju ovako kapitalno intenzivnu investiciju. Zbog toga bi mogli biti potrebni kapacitetni mehanizmi, prihodi od pomoćnih usluga ili drugi modeli koji bi elektrani nadoknadili njenu širu vrednost za elektroenergetski sistem.
Postojeća hidroenergetska infrastruktura može predstavljati manje rizičan način za povećanje fleksibilnosti. Rumunska kompanija Hidroelectrica potpisala je u maju 2026. ugovor vredan 188 miliona evra za revitalizaciju hidroelektrane Râul Mare Retezat, snage 335 MW. Modernizacija može produžiti radni vek postrojenja, povećati efikasnost i pouzdanost i vratiti fleksibilnu proizvodnju bez izgradnje potpuno nove brane. Srbija se takođe priprema za dugo odlaganu rekonstrukciju četiri hidroelektrane u Vlasinskoj kaskadi uz podršku EBRD-a i Evropske unije.
To ukazuje na postojanje dva različita tržišta hidroenergetskih investicija u jugoistočnoj Evropi. Prvo je revitalizacija postojećih objekata – relativno jasno definisani projekti kojima se vraća izgubljena proizvodnja i postojeća infrastruktura prilagođava sve promenljivijem elektroenergetskom sistemu. Drugo je nova reverzibilna hidroenergija – veći i složeniji projekti čija će dugoročna vrednost u velikoj meri zavisiti od dizajna tržišta električne energije, uslova finansiranja i buduće vrednosti usluga fleksibilnosti.
Ekološki i društveni aspekti ostaju podjednako važni. Nove akumulacije mogu promeniti rečne ekosisteme, potopiti zemljište i zahtevati preseljenje stanovništva. Planirana hidroelektrana Skavica u Albaniji predstavlja dobar primer ovih izazova. Procene troškova porasle su sa ranijih 308–510 miliona evra na više od milijardu evra prema pojedinim procenama, dok finansiranje ostaje neizvesno. Protivljenje projektu usmereno je, između ostalog, na potencijalno raseljavanje stanovništva i gubitak dela preostalog slobodnog toka Crnog Drima. Western Balkans Investment Framework navodi projekat snage 132 MW i godišnju proizvodnju od oko 450 GWh, iako su njegov status i konačni dizajn i dalje predmet rasprave.
Najbolja strategija za hidroenergiju u jugoistočnoj Evropi zato mora biti selektivna, a ne neselektivna. Postojeće visokovredne hidroelektrane treba modernizovati tamo gde su koristi jasne, reverzibilne hidroelektrane razvijati tamo gde njihov doprinos fleksibilnosti opravdava troškove, dok nove projekte brana ne treba automatski smatrati održivim samo zato što proizvode električnu energiju iz obnovljivog izvora.
Kako solarna i vetroenergija zauzimaju sve veći udeo u proizvodnom miksu regiona, vrednost hidroenergije mogla bi sve više da proizlazi iz fleksibilnosti i skladištenja, a ne samo iz godišnje proizvodnje električne energije. Međutim, iskorišćavanje te vrednosti zahtevaće transparentnu procenu finansijskih prinosa, koristi za elektroenergetski sistem, uticaja na životnu sredinu i društvenih troškova.
