Rudarstvo u Srbiji se često vidi kao razvojna prilika ali o ovom pitanju ne postoji društveni konsenzus. Dok je vlast prethodnih godina podržala rudarenje konkretnim sistemskim rešenjima, neočekivano snažan protest lokalnog stanovništa i ekoloških organizacija uspeo je da zaustavi jedan od svega nekolicine rudarskih projekata svetskog značaja u zemlji – rudnika litijuma u dolini Jadra.
Svoj nastup na „platformi litijuma“ Srbija je pozicionirala na razvoju elektromobilnosti, odnosno baterija za električna vozila.
Status ovog projekta, koji je formalno zaustavljen, ipak nije do kraja jasan, jer ekološke organizacije tvrde da je investitoru, globalnom gigantu Rio Tintu, produžen rok za dobijanje dozvole za eksploataciju litijuma.
Čak i u jeku najžešćih sukoba oko sudbine rudnika mogli su se čuti stavovi da je protivljenju projektu povezano, pre svega, sa „katastrofalnom tehnologijom, koja se do sada primenjivala u svetu” a koja bi pretilada uništi ovo područje za čitave generacije. U toj tački, postojala je nada da bi projekat mogao ugledati svetlo dana ukoliko se primene nove, najbolje dostuplne tehnologije (BAT) vađenja rude i prerade litijuma.
U tom kontekstu, kompanija Rio Sava eksplorejšen je ranije saopštila da na globalnom nivou radi na razviju idejnih rešenja za tehnologiju tretiranja otpada, koja će ga pretvoriti u bezopasni materijal.
U središtu sukoba oko rudnika litijuma našli su se i neki umereni stavovi. U svom istupu ugledni profesor dr Čedomir Beljić je rekao da su koristi od rudarstva velike i nesporne, ali da „očuvanje životne sredine mora biti imperativ a kontrola institucija pojačana“. On je podsetio da je Srbija rudarska zemlja. – U temeljima srpske države je rudarstvo, to nije ni mit, ni šarena laža. Na rudarstvu je nastala država Srbija, pa je potpuno izvesno da se rudarstvo neće zaustaviti zbog novog ekološkog senzibiliteta i zarad potpuno čistog ili „zelenog“ razvoja.
Svojevremeno je Svetska banka uradila procenu rudnih potencijala zemlje, koja je pokazala da Srbija ima šansu da bude među ključnim evropskim dobavljačima litijuma i bakra. Preostalo rudno bogatstvo je impozantno i uključuje bakar, zlato, olovo, cink, nikl, antimon, molibden, borat, magnezit, fosfat, fluorit i grafit.
Tako se ispod radara javnosti razvije više radarskih projekata. Pojedini rudnici su već počeli sa radom. Primera radi, ključni dobavljač olova i cinka je britanska kompanija Mineco koja je 2020. godine dana otvorila svoj četvrti rudnik u zemlji – Suva Ruda u Raškoj.
Potvrđene rezerve bakra u istočnom delu zemlje dostižu 1,35 milijardi tona. Zlato se eksploatiše u borskim rudnicima, gde je američki Friport Mekmoran utvrdio rezerve od oko 98 tona. Kineski Ziđin je 2019. godine od Friporta kupio donju zonu nalazišta bakra i zlata Čukaru Peki a rudnik je otvoren 2021.
Pored toga, geološke rezerve rude molibdena iznoseoko 1,2 milijarde tona, a antimona oko 4,1 milijarda tona. Vanbilansne rezerve nikla, metala za kojim postoji velika potražnja u Evropi, dostižu oko 27 miliona tona. Ovi istražni projekti su, takođe, tiho zaustavljeni daleko od očiju (i ušiju) javnosti.
Srbija ima i značajne rezerve grafita, koji je na evropskoj listi kritičnih materijala – rudnik Belkalhan bazira se na nalazištu grafita visokog kvaliteta, sa 4 miliona tona rezervi potvrđenih na samo 25 odsto lokacije projekta.
Iapk, najveći izazov za jačanje srpskog rudarskog sektora ostaje premošćavanje jaza na dugom i neizvesnom putu od istraživanja do eksploatacije.
Jačanje informisanja javnosti o značaju rudarskih projekata za ukupan ekonomski razvoj zemlje, jačanje institucionalne kontrole u pogledu poštovanja ekoloških kriterijuma, privlačenje stranih investitora i usaglašavanje zakonodavnog okvira u sektorima rudarstva i zaštite životne sredine, ključni su preduslovi za razvoj rudarstva i pozicioniranje zemlje na evropskoj mapi za snabdevanje ključnim sirovinama.
Nakon ispunjavanja ovih zahteva, neophodno je razmotriti izgradnju prerađivačkih kapaciteta za stvaranje dodatne vrednosti.
