Severna Makedonija završila je svoju prvu sveobuhvatnu nacionalnu studiju o vodoniku, uspostavljajući tehnički i strateški okvir za mogući razvoj proizvodnje, transporta, skladištenja i industrijske upotrebe vodonika do 2050. godine.
Studija je pripremljena uz podršku Evropske unije kroz programe IPA II, Investicioni okvir za Zapadni Balkan i Infrastructure Project Facility 10. Razvijena je paralelno sa planiranim gasnim interkonektorom između Severne Makedonije i Srbije i analizira kako bi nova infrastruktura mogla postati deo budućeg regionalnog vodoničnog koridora.
Analiza pozicionira Severnu Makedoniju između Grčke i Srbije u okviru buduće Panevropske vodonične mreže i inicijative European Hydrogen Backbone. Geografski položaj zemlje stvara potencijal za tranzitni pravac koji bi povezao obnovljive izvore energije i uvoznu infrastrukturu u Grčkoj sa centrima potrošnje severnije u Evropi.
Prema navodima Ministarstva energetike, rudarstva i mineralnih sirovina, gasni interkonektor koji se gradi sa Grčkom projektovan je tako da može da transportuje do 100 odsto vodonika. Takođe, tenderski zahtevi za planiranu vezu sa Srbijom predviđaju infrastrukturu kompatibilnu sa transportom čistog vodonika.
Potpuna tehnička kompatibilnost predstavlja važnu stratešku prednost, ali sama po sebi ne stvara održivo tržište vodonika. Gasovodi zahtevaju konkretne projekte proizvodnje, ugovorenu potrošnju, skladišne kapacitete, kompresorske sisteme, bezbednosne standarde i pravila sertifikacije kako bi mogli ekonomski da funkcionišu kao vodonična infrastruktura.
Zbog toga nacionalna studija razmatra moguće primene vodonika u energetici, industriji, transportu i sistemima daljinskog grejanja. Analizirana je i integracija obnovljive proizvodnje električne energije sa elektrolizom, razvoj transportnih koridora i potencijal vodonika u smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte.
Za Severnu Makedoniju će industrijska potražnja biti ključni faktor razvoja tržišta. Vodonik verovatno neće moći efikasno da konkuriše direktnoj elektrifikaciji u mnogim oblastima grejanja ili transporta. Njegov najveći potencijal nalazi se u sektorima gde je elektrifikacija tehnički složena, uključujući određene visokotemperaturne industrijske procese, proizvodnju đubriva i teški transport.
Studija vladi pruža osnovu za postepeni razvoj tržišta, umesto izgradnje infrastrukture bez jasne namene. Rani projekti zahtevaće prepoznatljivog kupca, pouzdanu proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora, dostupnost vode i jasan sistem sertifikacije u skladu sa evropskim pravilima.
Proces pristupanja Severne Makedonije Evropskoj uniji daje dodatnu dimenziju razvoju vodonične infrastrukture. Projekti projektovani prema evropskim tehničkim i ekološkim standardima mogli bi da ojačaju integraciju zemlje sa evropskim energetskim tržištima. S druge strane, nedovoljno koordinisane investicije mogle bi dovesti do izgradnje nedovoljno korišćenih gasovoda i stvaranja dodatnog finansijskog opterećenja za državu.
Planirani interkonektori sa Grčkom i Srbijom u početnoj fazi verovatno će prvenstveno služiti za transport prirodnog gasa. Međutim, kompatibilnost sa vodonikom omogućava da njihova dugoročna vrednost bude očuvana. Ipak, prelazak na vodonik zahtevaće dodatna ulaganja u merne sisteme, kompresore, zaptivne materijale, skladišta i opremu krajnjih korisnika.
Nacionalni okvir za razvoj vodonika zato treba posmatrati kao strateško stvaranje mogućnosti za budućnost. On omogućava Severnoj Makedoniji da spremnost za vodoničnu ekonomiju ugradi u infrastrukturu koja se razvija danas, dok se istovremeno čeka da troškovi proizvodnje, evropska potražnja i prekogranična pravila dostignu veću zrelost.
Geografski položaj daje Severnoj Makedoniji realnu mogućnost da postane deo regionalnog vodoničnog koridora, ali komercijalno održivi projekti pojaviće se tek kada fizička infrastruktura bude podržana dugoročnim ugovorima o kupovini, stabilnom potražnjom i proverljivim lancem snabdevanja niskougljeničnim vodonikom.
