Često smo slušali priče da je naša (bivša) zemlja mineralno bogata. Nažalost, bila je to jedna od brojnih zabluda, poput one da je JNA bila četvrta vojska u Evropi. To je tačno samo za 1945. godinu, kasnije se do 1990. kotirala oko desetog mesta. Mineralno najbogatiji deo Jugoslavije bila je Srbija, sa nešto manje od polovine ukupnih mineralnih resursa bivše nam zemlje, centralna Srbija posedovala je grubo oko tri petine, a Vojvodina i Kosmet po jednu petinu ukupnih mineralnih bogatstava Srbije.
Danas je Srbija posmatrano u svetskim okvirima mineralno siromašna zemlja, a ono što je najvažnije, što proističe iz te teze, jeste da se ne može očekivati baziranje ekonomskog razvoja na eventualnim nalazištima važnih ruda, uglja, gasa i nafte. Različit je slučaj kod Čilea, gde bakar doslovno puni budžet, Rusije gde to čine sirova nafta i gas, ili Katara, Emirata, Arabije, Bahreina, Kuvajta gde prihodi od sirove nafte praktično pokreću celu privredu tih zemalja. Ovo ne važi samo za Srbiju već i za većinu evropskih zemalja, izuzeci su Norveška ili Rusija.
Da li mineralni resursi koče demokratiju?
Brojne su ekonomske teorije koje dokazuju da bogatstvo mineralnim resursima koči demokratizaciju država, i neko neupućen mogao bi čak poverovati da je najbolje nemati nikakve rude ili naftu, već samo radne ljude, te da će zemlja biti prosperitetna i demokratska (navode se često primeri Švajcarske, Japana, Koreje…). Međutim, činjenica je da razvoju Norveške nimalo nije smetalo to što je pronađena nafta. Danas su Norvežani među nekoliko najbogatijih nacija na svetu, a napretku Holandije sigurno je umnogome kumovao gas. Čuvena je ekonomska floskula o ’’holandskoj bolesti’’, odnosno pozivanje na situaciju od pre pola veka kada je usled visokog prosperiteta energetskog sektora u toj zemlji došlo i do rasta cena u drugim oblastima privrede. Naravno, inflacija nije dobra stvar, ali fokusiranje na samo jednu negativnu konsekvencu nije racionalan pristup. Jasno je da je možda lakše naći neku rudu nego dostići takav nivo obrazovanosti stanovništva koje će učiniti vašu ekonomiju svetski konkurentnom. Ovde valja imati u vidu i vrlo važan geopolitički momenat, koji se svodi na to da su munjevit razvoj često imale zemlje koje su bile strateški vrlo bitne u strategiji ’’suzbijanja’’ tokom hladnog rata – Finska, Južna Koreja, Japan, Nemačka, Tajvan…
Može se smatrati da je posedovanje u značajnim količinama sledećih šest mineralnih resursa dobar način da se zemlja izvuče iz privredne zaostalosti ili čak gladi: nafta, gas, ugalj, bakar, aliminijum i gvožđe. Naravno, mnogi će postaviti pitanje zašto na listi nije uranijum ili zlato, nikl ili platina. Odgovor je relativno jednostavan, iako se radi o vrlo skupim metalima oni u apsolutnim iznosima imaju relativno malu tražnju u poređenju sa prethodno navedenim mineralima. Nijedna zemlja u moderno doba ne može razvoj bazirati samo na posedovanju značajnih nalazišta zlata ili srebra, to je bilo moguće u 16. veku. Ni u Španiji taj prosperitet na osnovu zlata nije dugo trajao, prvo je usledila snažna inflacija a potom gubitak svetske supremacije u korist severnog suseda, Francuske.
Srbija od pomenutih šest minerala ima zalihe bakra nešto manje od promila svetskih zaliha, iz domaće proizvodnje pokriva grubo jednu osminu sopstvenih potreba za gasom i naftom, a relativno nekvalitetan ugalj ipak uspešno snadbeva domaće elektrane. Ostale pomenute minerale Srbija ima u neznatnim količinama.
Ko poseduje “crno zlato”?
Krenimo od crnog zlata – nafte. Sirova nafta je najtraženija roba na svetu i čini dve petina svetskih potreba za energijom. Krajem 2011. dnevno je svet trošio 89 miliona barela nafte, od toga Amerika 20 miliona barela na dan, Kina 9,6, Japan 4,5, Indija 3,4, Rusija 3,4, Brazil 2,8 miliona barela na dan (pet najvećih zapadnoevropskih ekonomija 8,8 miliona barela na dan).
Usled snažnog razvoja azijskih ekonomija, Kine, Južne Koreje, zemalja Indokine i Indije, dolazi do povećane potražne za sirovom naftom. Oporavkom i razvojem ruske ekonomije potražnja se uvećava. Sledeći uzročnik rasta potražnje su Federalne rezerve SAD-a, kao i svih zemalja OECD-a, koje prema sopstvenom dogovoru moraju da drže rezerve nafte u količini za 90 dana sopstvene potrošnje. Generalno, ponuda odgovara potražnji, ali je evidentna i činjenica da je potražnja u porastu i takva će biti i narednih godina. Shodno ovim činjenicama, kao i najnovijim kretanjima na makroekonomskom planu, barel sirove nafte je sve značajniji faktor u svim analizama svetske krize.
Astronomska cena nafte na tržištu nije rezultat samo tržišnih odnosa ponude i potražnje, već je posledica spleta netržišnih razloga gde politika ima najvažniju ulogu. Razvojem tzv. “levih pokreta” u Južnoj Americi (na Zapadu se koriste termini “leftizam” ili “čavizam”) dolazi do nacionalizacije naftnih polja (Venecuela), pooštravanja poreske politike (Ekvador, Brazil), kao i povećanja socijalnih međudržavnih napetosti (Bolivija, Kolumbija, Ekvador). Pri tome troškovi kao i nesigurnost proizvodnje rastu, što utiče na sigurnost snabdevanja tržišta, a to rezultira rastom cene za barel sirove nafte. Ono što je najvažnije jeste pojava OPEC-a pre pola veka, koji praktično diktira cenu nafte. Važno je pomenuti da danas četiri petine proizvodnje nafte kontrolišu državne kompanije.
Kako se kretala cena nafte
Cena nafte postala je ključni faktor u svetu sa bitnim uticajem na događaje, ali su i događaji u svetu (monopoli i ratovi) imali povratni ključni uticaj na cenu nafte. Možemo izdvojiti nekoliko karakterističnih perioda:
– Period pre Drugog svetskog rata u kome vlada relativna stabilnost cena nafte i američka dominacija
– Period posle Drugog svetskog rata, vreme laganog slabljenja dominacije „sedam sestara“, i formiranja OPEC-a početkom 1960, kao i njegovog rasta naredne decenije
– Period naftnog embarga (izraelsko-arapski konflikt 1973) i dalji uticaj ratova, Iranska revolucija (1980. godine), Irak–Iran i drugi konflikti u svetu (Zalivski rat 1990. godine) koji su imali uticaj na ponudu nafte, kreirajući istoriju cena nafte, sve do danas kada su velike oscilacije kulminirale tokom 2008. sa najvećom cenom i dalje do aktuelnih dešavanja s početka 21. veka i novih konflikata (Egipat, Libija).
Na primer, 1972. godine nafta je koštala 3 dolara po barelu, do kraja 1974. cena nafte se učetvorostručila do 12 dolara po barelu. Uzrok ovome bio je napad Sirije i Egipta na Izrael 1973. U to vreme arapske zemlje su proizvodile oko pet miliona barela nafte dnevno. Nakon ove krize cena nafte je bila relativno stabilna do kraja sedamdesetih godina prošlog veka. Već početkom 1980. godine događaji u Iraku i Iranu su doneli novi talas poremećaja cena nafte usled smanjenja proizvodnje, odnosno gubitka produkcije od oko 2,5 miliona barela dnevno.
Iranska revolucija dovela je do najveće cene nafte u posleratnom periodu. Ukupan uticaj iranske revolucije i nešto kasnije iransko-iračkog rata rezultirao je više nego dupliranjem cena nafte od 14 dolara po barelu 1978. godine na 35 dolara po barelu 1981. godine. Danas, tri decenije kasnije, Iran je tek dostigao oko dve trećine naftne proizvodnje pre revolucije, a Irak i dalje proizvodi oko milion barela nafte manje nego neposredno pre početka rata 1980. Novi talas rasta cena nafte nastavljen je sredinom 2008, ali se od 2009. opet beleži rast cena crnog zlata. Krajem 2011. cena sirove nafte iznosi skoro 100 dolara za barel.
Jasno se uočava osetljivost industrijalizovanih, prvenstveno zapadnih zemalja, na kretanje cena nafte, tako da je snabdevanje naftom postalo izvor sukoba na globalnom nivou. Zavisnost zapadnih zemalja, ali i sve veće potrebe novih rastućih ekonomija (Kina, Indija), od cena nafte i snabdevanja naftom, dovodi do sve veće potrebe za kontrolom nad ovim energentom. S druge strane, zemlje koje poseduju naftu iskazuju želju da one diktiraju uslove, tako da imamo složenu geopolitičku situaciju koja preti novim mogućim sukobima.
Interesantno je da će Brazil usled pronalaska ogromnih nalazišta nafte u priobalju jugoistočne obale zemlje već 2020. proizvoditi blizu pet miliona barela dnevno, što će tu zemlju staviti među prvih pet u svetu. Velika je verovatnoća da će se više od polovine proizvodnje izvoziti. Brazil je zbog očekivanja dinamičnijeg rasta ekonomija imao jačanje domaće valute i povećan priliv kapitala u zemlju.
Od koga Amerika uvozi naftu?
SAD uvozi gro svojih potreba za naftom iz: Kanade, Meksika, Saudijske Arabije i Venecuele. Iako je SAD među vodećim svetskim proizvođačima nafte, uvozom sirove nafte pokriva skoro dve trećine domaćih potreba. Kanada i Meksiko su glavni snadbevači Amerike naftom i nastupaju partnerski po slobodnom trgovinskom sporazumu NAFTA (North American Free Trade Agreement). Amerika takođe ostaje dugoročno prijatelj Saudijske Arabije, prvog svetskog proizvođača nafte. Politički nestabilne zemlje Nigerija, Venecuela i Angola čine jednu trećinu američkog uvoza nafte.
OPEC – Kartel 11 velikih proizvođača nafte
OPEC je organizacija koju čine 11 država čija ekonomija direktno zavisi od izvoznih prihoda od nafte. OPEC se bori da održi cenu nafte u interesu proizvođača. OPEC direktno utiče na cene nafte određujući proizvodne kvote. Inače, cena sirove nafte predstavlja samo četvrtinu cene derivata koje kupci kupuju. Takse i porezi često više utiču na cenu nafte nego OPEC. Kad države potrošači podignu poreze i takse, krajnji kupac često okrivljuje proizvođače nafte, a u stvari je njegova vlada akciznom politikom prevenstveno odgovorna za visoku cenu nafte.
Gas, bakar, gvožđe, ugalj
Kada je u pitanju prirodni gas Rusija je ubedljivo najveći proizvođač, izvoznik, kao i država sa čak četvrtinom globalnih rezervi. Kada je u pitanju produkcija bakra, metala koji poslednjih godina beleži dramatičan rast cena na berzama (trenutno 7.600 dolara po toni), čak trećinu svetske produkcije drži Čile. Za relativno siromašnu Zambiju, koja je osma na svetu po proizvodnji ovog metala, ovo je strateški proizvod. Po proizvodnji bakra Srbija je tek na 37. mestu u svetu, sa nešto manje od jednog promila globalne produkcije.
Boksit je glavna ruda iz koje se proizvodi aluminijum. Stoga uvid u produkciju boksita najbolje daje sliku najvažnijih zemalja koje poseduju ovaj važan metal. Naša zemlja od otcepljenja Crne Gore i BiH nema više rudnika boksita, dok proizvodnja u Sevojnu (Impol Seval) obuhvata više faze prerade alaminijuma.
Gvožđe je najčešće korišćen metal na svetu (predstavlja gotovo 95 odsto svih korišćenih metala godišnje). Ono je ključni sastojak za čelik. Koristi se u proizvodnji mašina, automobila, brodova, vozova. Stene bogate gvožđem postoje širom sveta, ali komercijalna rudarska aktivnost dominira u zemljama poput: Kine, Australije, Brazila, Indije, Rusije.
Kada su u pitanju rezerve uglja Srbija veoma dobro stoji i zauzima 10. mesto. Međutim, nažalost taj plasman je takav zahvaljujući najnekvalitetnijoj vrsti uglja, lignitu. One kvalitetnije vrste, kao što su antracit, kameni i mrki ugalj, prisutne su u veoma maloj meri u našoj zemlji. Na vrhu liste su: SAD, Rusija i Kina. Kada je u pitanju proizvodnja ili izvoz uglja ove zemlje su takođe u vrhu, dok Srbija praktično zadovoljava samo svoje potrebe.
Jasno je da su mineralno najbogatije zemlje: Rusija, Saudijska Arabija, Kanada, Australija, SAD, Venecuela, Iran, Kina, Brazil. Mnogi geopolitičari pokušavaju međunarodne odnose da objasne borbom za resurse. Iz priloženih tabela jasno je vidljivo da zemlje koje poseduju ogromne količine resursa imaju često ’’komplikovanu’’ međunarodnu poziciju.
Izvor akter
