Javna rasprava u Srbiji o mogućoj akviziciji maloprodajnih (retail) aktiva Naftne industrije Srbije (NIS) od strane mađarske MOL grupe poslednjih nedelja je značajno intenzivirana, uz poseban fokus na pitanje da li bi takva transakcija dovela do prekomerne koncentracije tržišne moći na domaćem tržištu goriva. Detaljnija analiza strukture tržišta, zakonskih pragova i konkurentskog okruženja pokazuje da strahovi od monopola nisu potkrepljeni ni postojećim podacima ni okvirom prava konkurencije Republike Srbije.
U središtu rasprave nalazi se šire restrukturiranje vlasništva nad NIS-om uslovljeno geopolitičkim i sankcionim pritiscima. NIS ostaje najveća energetska kompanija u Srbiji, koja upravlja Rafinerijom nafte Pančevo – jedinom rafinerijom u zemlji – kao i najvećom nacionalnom mrežom benzinskih stanica. Tokom godina, kompanija je bila u većinskom vlasništvu Gazprom Njefta i Gazproma, što je došlo pod direktan pritisak nakon novih američkih sankcija usmerenih na rusku energetsku imovinu krajem 2025. godine. Te mere faktički zahtevaju izlazak ruskog kapitala kako bi NIS mogao da nastavi poslovanje bez ograničenja i zadrži pristup međunarodnoj trgovini, osiguranju i kanalima finansiranja.
U tom kontekstu, MOL se nametnuo kao najkredibilniji strateški kupac. Mađarska grupa već posluje kroz rafinerije i maloprodajne mreže širom Centralne i Istočne Evrope i ima dugogodišnje komercijalne veze u regionu. Pregovori su primarno fokusirani na preuzimanje ruskog vlasničkog udela u NIS-u, što bi dovelo do fundamentalne promene vlasničke strukture, ali ne i automatski do tržišne dominacije.
Najvidljivija briga potrošača odnosi se na maloprodaju goriva. Benzinske stanice su opipljiv deo svakodnevice, pa ideja da jedna kompanija „poseduje sve pumpe“ ima snažniji odjek nego apstraktne rasprave o rafinerijskim kapacitetima ili vlasničkoj strukturi. Ipak, konkretni brojevi govore drugačije.
Prema podacima dostupnim za 2025. godinu, NIS upravlja sa nešto više od 21% benzinskih stanica u Srbiji prema broju objekata. MOL, sa druge strane, ima relativno skromno prisustvo, sa oko 3,5% tržišta, odnosno približno 70–75 stanica, u zavisnosti od metodologije. Čak i u slučaju da MOL u potpunosti preuzme NIS-ovu maloprodajnu mrežu, zajednički udeo bi iznosio približno 25–26% ukupnog tržišta goriva.
Ovaj podatak je ključan u pravnom smislu. Srpski Zakon o zaštiti konkurencije, koji sprovodi Komisija za zaštitu konkurencije, koristi prag od 40% tržišnog udela kao granicu iznad koje se koncentracija pretpostavlja sposobnom da stvori dominantan položaj. Ispod tog nivoa, transakcija ne pokreće automatski punu antimonopolsku istragu i dominacija se ne može pretpostaviti bez dodatnih, vanrednih okolnosti.
U praktičnom smislu, kombinovani maloprodajni udeo NIS–MOL od oko jedne četvrtine tržišta nalazi se značajno ispod nivoa koji domaće pravo povezuje sa monopolskom moći. Takođe je daleko od strukture kakva postoji na stvarno koncentrisanim tržištima goriva, gde jedan ili dva aktera često kontrolišu 50–70% prodajnih mesta i logistike istovremeno.
Dodatno, struktura tržišta goriva u Srbiji dodatno slabi argumente o monopolu. Pored NIS-a i MOL-a, prisutni su brojni međunarodni i regionalni operateri, uključujući OMV, Lukoil, kao i više nezavisnih lanaca i veletrgovaca. Mnogi od njih imaju snažne pozicije u pojedinim regionima ili duž ključnih tranzitnih koridora, a ulazne barijere u maloprodaji nisu prohibitivne. Cene goriva su izrazito transparentne, pod stalnim nadzorom regulatora i potrošača, što ograničava mogućnost jednostranog formiranja cena čak i za najveće aktere.
Važno je napraviti razliku između maloprodajnog prisustva i sistemskog upravljanja tržištem. Iako je NIS jedini operator domaće rafinerije, tržište goriva u Srbiji nije vertikalno zatvoren sistem. Zemlja uvozi značajne količine naftnih derivata, a maloprodajni lanci koji nisu deo NIS-a redovno se snabdevaju putem uvoza ili alternativnih ugovora o snabdevanju. Vlasništvo nad benzinskim stanicama ne znači kontrolu nad snabdevanjem, kao što bi to bio slučaj u potpuno zatvorenom tržištu.
Iz ugla prava konkurencije, regulator bi procenjivao ne samo broj stanica, već i faktore kao što su barijere za ulazak, pregovaračka moć kupaca, kao i sposobnost konkurenata da se šire. Nijedan od ovih pokazatelja trenutno ne ukazuje na to da bi kombinacija MOL–NIS mogla da isključi rivale ili diktira cene na tržištu.
Strateška logika transakcije leži negde drugde. Za Srbiju je ključni prioritet energetska bezbednost i kontinuitet rafinerijske proizvodnje. Rafinerija Pančevo predstavlja kritičnu infrastrukturu za snabdevanje gorivom, zaposlenost i platni bilans zemlje. Obezbeđivanje njenog nesmetanog rada pod vlasništvom prihvatljivim zapadnim regulatorima predstavlja viši javni interes u odnosu na marginalne promene tržišnog udela u maloprodaji.
Za MOL, interes je pre svega industrijski i regionalni. Kontrola nad NIS-om ojačala bi njegovu rafinerijsku i logističku poziciju u jugoistočnoj Evropi, integrisala Srbiju u širi centralnoevropski energetski sistem i donela ekonomiju obima u nabavci i distribuciji. Širenje maloprodajne mreže je sekundarni efekat, a ne glavni motiv.
Ova razlika je važna jer organi za zaštitu konkurencije istovremeno procenjuju nameru i efekat transakcije. Posao čiji je cilj stabilizacija vlasništva i očuvanje snabdevanja tretira se drugačije od transakcije osmišljene radi eliminacije konkurenata. U ovom slučaju, dostupni dokazi jasno ukazuju na prvu kategoriju.
Zabrinutost javnosti zbog monopola je razumljiva, naročito u sektoru goriva gde su cene politički i društveno osetljive. Međutim, analiza konkurencije zasniva se na merljivim pragovima i tržišnom ponašanju, a ne samo na percepciji. Prema tim kriterijumima, eventualna akvizicija maloprodajnih aktiva NIS-a od strane MOL-a ostavila bi Srbiju sa tržištem goriva koje je fragmentisano, konkurentno i otvoreno za uvoz i nove učesnike.
Ukoliko do transakcije dođe, regulatorni nadzor neće nestati. Institucije će nastaviti da prate formiranje cena, uslove snabdevanja i pristup infrastrukturi. Svaka zloupotreba tržišnog položaja, bez obzira na formalni tržišni udeo, ostala bi predmet sankcionisanja. Ono što aktuelni podaci pokazuju jeste da sama transakcija ne ispunjava pravnu ni ekonomsku definiciju monopola.
U širem kontekstu sankcija, energetske bezbednosti i regionalne integracije, rasprava o broju benzinskih pumpi rizikuje da zakloni suštinsko pitanje. Ključno nije da li bi MOL „posedovao previše stanica“, već da li Srbija može obezbediti stabilnog i regulatorno prihvatljivog vlasnika za svoju najvažniju energetsku kompaniju bez poremećaja u snabdevanju. Na tom planu, predložena transakcija predstavlja stratešku promenu, ali ne i konkurentsku pretnju tržištu goriva onako kako ga definiše srpsko zakonodavstvo.
