Srbija pokreće dva energetska programa sa veoma različitim rokovima izgradnje, ali sa zajedničkim strateškim ciljem. Budući nuklearni kapaciteti obezbedili bi velike količine niskougljenične bazne električne energije, dok bi predložena reverzibilna hidroelektrana Đerdap 3 obezbedila fleksibilnost potrebnu za upravljanje proizvodnjom iz obnovljivih izvora, vršnom potrošnjom i balansiranjem elektroenergetskog sistema.
Srbija je 2024. godine ukinula svoj 35-godišnji moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana. Očekuje se da će prva faza nacionalnog nuklearnog programa biti završena do sredine 2027. godine, a obuhvatiće informativne, regulatorne i institucionalne aktivnosti potrebne za definisanje daljeg pravca razvoja. Izbor tehnologije i reaktorskih rešenja mogao bi biti završen do 2032. godine, dok bi izgradnja mogla da počne od 2035. godine.
Program se razvija uz podršku Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), Direktorata za radijacionu i nuklearnu sigurnost Srbije i kompanije EDF. Preliminarna studija izvodljivosti već je završena. Očekuje se da će EDF pripremiti još četiri studije tokom prve faze, nakon čega bi usledilo dodatnih četrnaest analiza, što pokazuje obim pripremnih aktivnosti potrebnih pre izbora lokacije, tehnologije ili modela finansiranja.
Izazov nije samo tehničke prirode. Srbija mora da uspostavi nezavisno regulatorno telo, odgovarajući nuklearni zakonodavni okvir, sisteme za zaštitu životne sredine i vanredne situacije, politike upravljanja nuklearnim gorivom i otpadom, stručnu radnu snagu i dugoročne lance snabdevanja. Ovi kapaciteti moraju postojati pre početka izgradnje, a ne da se razvijaju tek tokom realizacije projekta.
Finansijsko okruženje je jednako zahtevno. Globalna ulaganja u nuklearnu energetiku trenutno iznose oko 75 milijardi dolara godišnje, dok industrija procenjuje da bi ulaganja morala da dostignu približno 250 milijardi dolara godišnje kako bi se ostvarili nacionalni energetski ciljevi. Novi nuklearni projekti i dalje predstavljaju izazov za finansiranje zbog dugih rokova izgradnje, rizika od prekoračenja troškova i potrebe za kreiranjem posebnih javno-privatnih modela za svaki pojedinačni projekat.
Zbog toga će Srbija morati da odluči da li razvija model sa jednim velikim reaktorom, više reaktorskih jedinica, malim modularnim reaktorima (SMR) ili učešćem u regionalnom projektu. Model sa više jedinica donosi prednosti standardizacije i niže troškove po jedinici kapaciteta, ali zahteva mnogo veće dugoročne investicije. Jedan prvi projekat može delovati jednostavnije za realizaciju, ali nosi veće finansijske i građevinske rizike.
Projekat Đerdap 3 je vremenski bliži realizaciji. Ministarstvo rudarstva i energetike pokrenulo je postupak nabavke za izradu planske i tehničke dokumentacije, uključujući prethodnu studiju opravdanosti, projektnu dokumentaciju, poseban prostorni plan i stratešku procenu uticaja na životnu sredinu. Ranije analize razmatrale su instaliranu snagu između 1.200 MW i 2.400 MW.
Projekat bi bio integrisan u postojeći hidroenergetski i plovidbeni kompleks Đerdap, kojim Srbija i Rumunija upravljaju zajednički. To stvara značajne prekogranične zahteve. Projektovanje mora da obuhvati uticaj na rad Đerdapa 1 i Đerdapa 2, upravljanje vodnim resursima, plovidbu, ekološke uslove i raspodelu hidroenergetskog potencijala između dve zemlje.
Reverzibilna hidroelektrana i nuklearna energija ne treba posmatrati kao konkurentske opcije. Đerdap 3 bi mogao da bude izgrađen ranije i da preuzima višak električne energije iz obnovljivih izvora, pokriva vršna opterećenja i pruža pomoćne sistemske usluge. Nuklearna energija bi došla kasnije kao stabilan niskougljenični izvor koji može da podrži industrijsku potrošnju i smanji zavisnost od uvoza električne energije.
Najveći rizik predstavlja pravilno vremensko usklađivanje projekata. Srbija mora da ojača elektroenergetsku mrežu, unapredi tržišne mehanizme i obezbedi dovoljno fleksibilnih kapaciteta pre nego što priključi velike količine energije iz vetra i sunca. Istovremeno, nuklearne institucije moraju biti razvijene godinama pre početka izgradnje prvog reaktora.
Ovi programi neće biti ocenjeni samo prema najavljenoj snazi kapaciteta, već prema tome da li se upravljanje, regulatorni okvir, tehnička dokumentacija i finansiranje razvijaju pravim redosledom. Energetska tranzicija Srbije zavisiće manje od samih tehnologija, a više od sposobnosti države da ih strateški i institucionalno pripremi.
