Ugalj više nije samo ekološki problem na Zapadnom Balkanu. On postaje i ozbiljan problem finansijske stabilnosti za elektroprivrede, vlade i energetska tržišta.
Prva polovina maja 2026. godine pokazala je koliko region ostaje zavisan od zastarelih lignitnih i termoenergetskih postrojenja na ugalj, čak i dok se politička retorika sve više usmerava ka obnovljivim izvorima energije, skladištenju energije i integraciji elektroenergetskih mreža. Proizvodnja iz uglja širom šireg sistema HU+SEE smanjena je za oko 260 MW, dok su cene električne energije istovremeno značajno porasle širom regiona. Srpski SEEPEX dostigao je prosečnih 101,61 €/MWh, crnogorski BELEN bio je na 98,76 €/MWh, bugarski IBEX na 104,98 €/MWh, dok je rumunski OPCOM porastao na čak 115,88 €/MWh.
Ovakvo kretanje cena je važno jer pokazuje da sistem gubi jeftine stabilne kapacitete brže nego što nova fleksibilna postrojenja mogu da ih zamene. Termoelektrane na ugalj i dalje imaju veliki politički značaj, ali se njihov operativni i finansijski kvalitet ubrzano pogoršava.
Najjasniji primer je RiTE Ugljevik u Republici Srpskoj. Elektrana je početkom maja ponovo puštena u rad nakon višemesečnog zastoja izazvanog problemima sa snabdevanjem ugljem i operativnim kvarovima. Njena finansijska situacija se drastično pogoršala: kompanija je u prvom kvartalu 2026. godine prijavila gubitak od 18,3 miliona evra, nakon što su prihodi pali sa 18,8 miliona evra godinu dana ranije na svega 2,2 miliona evra, dok su rashodi ostali iznad 20 miliona evra.
Ovo nije običan ciklični pad poslovanja. Ovo je ozbiljno strukturno upozorenje. Kada termoelektrana na ugalj ne može da radi zbog problema sa pripremom rudnika, uklanjanjem jalovine ili snabdevanjem gorivom, ona prestaje da bude stabilan bazni izvor energije i postaje potencijalni finansijski teret.
Odluka Republike Srpske da preuzme Comsar Energy RS i njenu koncesiju „Ugljevik Istok 2“ za više od 120 miliona evra pokazuje koliki nivo državne intervencije je sada potreban kako bi se infrastruktura zasnovana na uglju održala u životu. Ono što je nekada predstavljalo garanciju energetske sigurnosti sve više liči na ozbiljnu fiskalnu izloženost.
RiTE Gacko pokazuje blaže, ali podjednako važno pogoršanje. Kompanija je u prvom kvartalu 2026. ostvarila neto profit od svega oko 50.000 evra, što je značajan pad u odnosu na 440.000 evra iz istog perioda prošle godine, uprkos prihodima od 24,3 miliona evra. Rashodi su porasli na približno 24,2 miliona evra, ostavljajući gotovo nikakav prostor za zaradu.
Ta minimalna profitna margina je veoma važna. Termoelektrane koje gotovo nemaju finansijski zaštitni sloj postaju izuzetno ranjive na bilo kakav dodatni udar: kvarove opreme, pogoršanje kvaliteta uglja, rast ekoloških troškova, pritisak na plate, troškove povezane sa ugljenikom, probleme u logistici goriva ili neplanirane prekide rada.
Sličan problem ima i Pljevlja u Crnoj Gori. Rudnik uglja zabeležio je znatno nižu profitabilnost tokom 2025. godine, dok je EPCG prijavila gubitak od 92 miliona evra u 2025, pre nego što se vratila boljem poslovanju tokom prvog kvartala 2026. godine. Ovakvi mešoviti rezultati pokazuju unutrašnju napetost u elektroenergetskim sistemima zasnovanim na kombinaciji hidroenergije i uglja: dobra hidrologija može privremeno da popravi rezultate, ali izloženost uglju ostaje ozbiljan strukturni problem.
Za Srbiju je pitanje još ozbiljnije jer ugalj i dalje predstavlja ključni deo nacionalnog elektroenergetskog sistema. EPS je prijavio veću dobit tokom 2025. godine, kao i profit od 129 miliona evra u prvom kvartalu 2026, ali širi tržišni trendovi i dalje ukazuju na rastući pritisak na proizvodnju zasnovanu na lignitu. Današnja profitabilnost ne eliminiše rizike energetske tranzicije u budućnosti.
Problem uglja na Zapadnom Balkanu ima četiri nivoa.
Prvi je tehnički. Mnoga postrojenja su stara, zahtevaju intenzivno održavanje i povezana su sa rudnicima čija operativna efikasnost opada. Prekidi rada sve češće imaju posledice po čitavo tržište, jer su stabilni proizvodni kapaciteti i dalje neophodni tokom perioda slabije hidrološke proizvodnje, niske proizvodnje vetroelektrana ili večernjih vršnih opterećenja.
Drugi nivo je finansijski. Postrojenja na ugalj zahtevaju kontinuirana ulaganja samo da bi ostala funkcionalna. Proširenje rudnika, uklanjanje jalovine, ekološke modernizacije, rezervni delovi, troškovi radne snage i restrukturiranje dugova takmiče se sa investicijama u obnovljive izvore energije, baterijska skladišta i elektroenergetske mreže.
Treći nivo je regulatorni. Pristupanje Evropskoj uniji, obaveze prema Energetskoj zajednici, ekološki standardi i efekti povezani sa mehanizmom CBAM postepeno smanjuju komercijalni prostor za elektroenergetske sisteme koji se oslanjaju na ugalj.
Četvrti nivo je tržišni. Kako solarna energija raste, termoelektrane na ugalj imaju slabiju iskorišćenost tokom dnevnih sati, ali su i dalje neophodne tokom večernjih i zimskih perioda energetske nestašice. To menja samu logiku njihovog rada: moraju ostati dostupne, ali rade sve manje predvidivo.
Ovo predstavlja veoma težak finansijski model.
Ekonomija baznih termoelektrana najbolje funkcioniše kada postrojenja rade stabilno i sa visokim faktorom iskorišćenja. Međutim, sistem sa rastućim udelom solarne i vetroenergije zahteva veću fleksibilnost, brzo prilagođavanje proizvodnje i rezervne kapacitete. Stari lignitni blokovi nisu projektovani za takvu ulogu.
Posledice postaju sve manje privlačne: visoki fiksni troškovi, manja predvidivost rada, veći stres za opremu i rastuća politička osetljivost.
Za vlade ovo postaje pitanje suverenog finansijskog rizika. Elektroprivrede zasnovane na uglju često su blisko povezane sa državnim budžetima. Kada elektrane zapadnu u probleme, država uglavnom interveniše kroz garancije, otkup koncesija, finansijsku podršku ili regulaciju tarifa. To znači da rizik energetske tranzicije može prerasti u fiskalni rizik.
Za banke, izloženost projektima povezanim sa ugljem postaje sve teže opravdati. Čak i kada kreditiranje nije direktno vezano za proizvodnju iz uglja, izloženost elektroprivredama, industrijskim kupcima ili javnoj infrastrukturi povezanoj sa ugljem nosi ozbiljan tranzicioni rizik. Kreditni odbori sve češće postavljaju pitanje da li novčani tokovi zavise od postrojenja koja mogu imati manju iskorišćenost, više troškove usklađivanja ili regulatorna ograničenja.
Za trgovce električnom energijom, nestabilnost termoelektrana znači veću volatilnost tržišta. Iznenadni zastoj velikog lignitnog bloka može veoma brzo zategnuti regionalno tržište, posebno kada su nuklearna ili hidro proizvodnja oslabljene. Podaci iz maja pokazali su upravo takvu situaciju: manju proizvodnju iz stabilnih izvora, veću proizvodnju iz gasa i rast cena uprkos slabijoj tražnji.
Za investitore u obnovljive izvore energije, nestabilnost uglja predstavlja signal sa dve strane. Sa jedne strane, opadajuća pouzdanost termoelektrana dodatno opravdava ulaganja u nove obnovljive kapacitete, baterijska skladišta i fleksibilna postrojenja. Sa druge strane, slabo planiranje mreže i spora zamena stabilnih kapaciteta mogu povećati sistemske rizike, ograničenja proizvodnje i troškove balansiranja.
Investicioni odgovor nije jednostavno „zameniti ugalj solarnom energijom“. To je previše pojednostavljeno.
Elektroenergetski sistemi Zapadnog Balkana zahtevaju koordinisane zamenske portfolije: vetroelektrane, solarne elektrane, baterijska skladišta, optimizaciju hidroelektrana, jačanje mreže, upravljanje potrošnjom, fleksibilne gasne kapacitete gde su neophodni i industrijske ugovore o otkupu električne energije (PPA ugovore). Kapaciteti na ugalj ne mogu biti ugašeni bez zamene i energije i sistemskih usluga koje pružaju.
Zbog toga baterijska skladišta i fleksibilna hidroenergija dobijaju sve veći strateški značaj. Termoelektrane su istorijski obezbeđivale inerciju sistema, podršku naponu, rezervne kapacitete i dispečabilnost. Obnovljivi izvori sami po sebi ne pružaju automatski iste usluge ukoliko nisu podržani naprednim invertorima, skladištenjem energije, sofisticiranim upravljačkim sistemima i jačim prenosnim mrežama.
Politički izazov je dodatno otežan činjenicom da termoelektrane i rudnici i dalje zapošljavaju veliki broj ljudi i predstavljaju ključne poslodavce u svojim regionima. Zato svaka ozbiljna tranzicija zahteva ne samo energetsko modelovanje, već i ozbiljno socijalno i finansijsko planiranje.
Ipak, odlaganje tranzicije ne uklanja trošak. Naprotiv, može ga dodatno povećati.
Svaka godina nedovoljnog ulaganja u zamensku fleksibilnost povećava verovatnoću hitnog uvoza električne energije, vanredne državne pomoći i politički veoma osetljivih korekcija cena struje. Postrojenja na ugalj koja danas deluju jeftino zato što su njihovi kapitalni troškovi već otplaćeni mogu postati veoma skupa kada se pravilno uračunaju kvarovi, problemi u rudnicima i ekološke obaveze.
Zapadni Balkan se približava upravo toj tački.
Finansijska nestabilnost RiTE Ugljevik, pad profitnih marži u RiTE Gacko, volatilnost oko Pljevlja i kontinuirana zavisnost Srbije od sistema zasnovanih na uglju ukazuju na region u kojem ugalj iz energetskog oslonca postaje problem kojim se mora pažljivo upravljati u fazi postepenog gašenja.
Ključno strateško pitanje nije da li će ugalj odmah nestati. Neće.
Pravo pitanje je da li će vlade i elektroprivrede iskoristiti preostali period rada termoelektrana kako bi finansirale kredibilne zamenske kapacitete, ili će taj period potrošiti pokušavajući da održe zastarela postrojenja u životu — sve dok kvarovi i problemi ne postanu skuplji od same energetske tranzicije.
Pripremljeno od strane energy.clarion.engineer
