Tržišna moć na tržištu električne energije u Jugoistočnoj Evropi više se ne definiše prvenstveno po tome ko poseduje proizvodne kapacitete. Sve više se definiše po tome ko kontroliše pristup granicama, ko može da predvidi i obezbedi prava protoka u kritičnim satima i ko može da arbitražira volatilnost preko fragmentisanih zona licitacije. Ova promena označava fundamentalnu transformaciju u načinu stvaranja i hvatanja vrednosti na tržištima električne energije u regionu. Megavati su i dalje bitni, ali opcionalnost ugrađena u interkonektore, upravljanje zagušenjima i intradnevno pozicioniranje sada određuje komercijalne rezultate.
Istorijski, tržišna moć u SEE bila je vertikalno integrisana. Državne elektroprivrede kontrolisale su lignitske kopove, termalne elektrane, hidroakumulacije i prenosne mreže unutar nacionalnih granica. Trgovina je postojala, ali periferno u odnosu na operativni rad sistema. Cene su bile uglavnom administrativni rezultati oblikovani domaćim troškovnim strukturama, dugoročnim ugovorima i regulisanim tarifama. Međunarodna trgovina igrala je balansnu, a ne formirajuću ulogu u cenama.
Ta arhitektura se brzo erodirala. Kako su se tržišta liberalizovala i razmene proširile, cena električne energije u SEE postala je izložena regionalnoj i kontinentalnoj dinamici. Uvođenje day-ahead market coupling povezalo je nacionalno formiranje cena sa prekograničnim protocima. Obnovljivi izvori su dodali varijabilnost. Cene gasa i ugljen-dioksida (CO₂) prenose šokove preko granica. U takvom okruženju, kontrola protoka postala je jednako važna kao i vlasništvo nad elektranama.
Kvantitativni signal ove promene vidljiv je u nedavnim trgovinskim obrascima. Tokom januara 2026, obimi trgovine na SEE berzama električne energije snažno su se oporavili nakon pada likvidnosti na kraju godine. Komentari tržišta beleže povratak aktivnih strategija prekogranične trgovine, gde su profesionalni trgovci monetizovali volatilnost umesto da se oslanjaju na stabilne margine proizvodnje. Rasponi cena između susednih tržišta brzo su se širili i sužavali u roku od nekoliko dana, stvarajući arbitražne prozore koji su nagrađivali one sa superiornim pristupom kapacitetu granica i intradnevnom fleksibilnošću.
Ovo ponašanje odražava dublju strukturnu promenu. U volatilnom sistemu, sposobnost da se snaga prenese iz zona viška u zone deficita u pravom trenutku ima merljivu vrednost. Kada razlika cena između susednih tržišta dostigne 30–60 €/MWh tokom sati stresa, pristup granici postaje finansijska imovina. Kada ekstremni događaji podignu lokalne cene preko 500 €/MWh, pa čak i preko 1.000 €/MWh za pojedine sate, kao što je zabeleženo tokom nedavnih letnjih stres perioda, kontrola protoka određuje ko hvata rentu oskudice.
Rente od zagušenja same po sebi nisu problematične. U efikasnom tržištu one signaliziraju gde su potrebna ulaganja u mrežu i gde je kapacitet oskudan. Međutim, u SEE, distribucija rente od zagušenja i neujednačena dostupnost prekograničnog kapaciteta podižu strukturne zabrinutosti. Kapacitet je često ograničen ne samo fizičkim granicama već i konzervativnim operativnim marginama, nekordinisanim planiranjem prekida i nepotpunom implementacijom tržišnih pravila. U takvim uslovima, rente od zagušenja odražavaju institucionalnu fragmentaciju koliko i fizičku oskudicu.
Zahtev za dostupnost 70% prekograničnog kapaciteta, ugrađen u dizajn EU tržišta, imao je za cilj upravo ovo pitanje. Prisiljavajući minimum kapaciteta interkonekcija da bude dostupan tržištu, pravilo nastoji da ograniči veštačku fragmentaciju i smanji volatilnost cena. Kvantitativna analiza nedavnih stres događaja pokazuje koliko je ovaj instrument moćan. Kontrafaktualno modeliranje ukazuje da bi punija primena mogla sprečiti približno polovinu najtežih skokova cena u centralnoj i jugoistočnoj Evropi i smanjiti vršne cene za do 78 €/MWh u pogođenim zonama licitacije.
Za trgovce, takva ograničenja definišu strategiju. Kada je dostupnost kapaciteta nesigurna, premija se prebacuje na one koji mogu predvideti ograničenja, obezbediti pozicije unapred i upravljati intradnevnim rizikom. Trgovina postaje manje o predviđanju potražnje, a više o predviđanju ponašanja mreže. Ova dinamika favorizuje sofisticirane učesnike sa pristupom podatcima, analitici i kapitalu, dok manji učesnici suočavaju se sa većim rizikom i smanjenim marginama.
Sa aspekta strukture tržišta, ovo postavlja pitanja o koncentraciji moći. Dok je vlasništvo nad proizvodnjom u SEE i dalje relativno fragmentisano preko granica, pristup pravima protoka i stručnost u trgovini je koncentrisaniji. Mala grupa učesnika sve više dominira prekograničnim arbitražom tokom volatilnih perioda. Ovo ne mora nužno implicirati zloupotrebu tržišne moći, ali menja konkurentsku dinamiku. Kada migracija vrednosti prelazi sa fizičkih kapaciteta na finansijsko i operativno pozicioniranje, regulatorni nadzor mora da se prilagodi.
Ova promena ima i implikacije za operaciju sistema. Trgovci postaju de facto alokatori fleksibilnosti, usmeravajući protoke električne energije prema signalima cena. U integrisanom sistemu sa transparentnim pravilima, ovo poboljšava efikasnost. U fragmentisanom sistemu, može pojačati volatilnost. Ako granice ograničavaju protoke tokom stresa, cena oskudice postaje ekstremna. Ako se kapacitet iznenada oslobodi, cene mogu kolabirati. Sistem osciluje između ekstrema, a trgovci hvataju vrednost navigacijom kroz ove oscilacije.
Ovaj obrazac bio je očigledan početkom 2026. Cena na tržištima SEE naglo je pala tokom perioda jakog vetra i niske potražnje, a zatim se agresivno oporavila kako su se uslovi stegnuli. Na nekim tržištima, nedeljne promene cena premašile su 25–30%, što pokazuje koliko brzo oskudica i uslovi viška mogu da se smenjuju. Trgovci koji su mogli da se preraspodele preko granica imali su nesrazmernu korist od ove volatilnosti.
Za donosioce odluka, implikacija je jasna. Tržišna moć prelazi sa proizvodnje na interfejse mreže. Okviri nadzora koji se fokusiraju isključivo na vlasništvo nad elektranama i ponašanje u licitaciji sve su manje dovoljni. Efikasan nadzor mora uzeti u obzir metodologije računanja kapaciteta, koordinaciju prekida i transparentnost prekogranične dostupnosti. Bez toga, tržište rizikuje da se kreće ka strukturi u kojoj cene zavise koliko od institucionalnih uskih grla, toliko i od stvarne ponude i potražnje.
Za SEE kao region, strateški rizik je da stalna zagušenja pretvore trgovinu u igru nulte sume umesto u stabilizujući mehanizam. Umesto da izravnava cene preko granica, trgovina pojačava diverziju. Ovo narušava industrijsku konkurentnost i javno poverenje u liberalizaciju tržišta.
Međutim, strateška prilika je podjednako značajna. Optimizacijom mreže, sprovođenjem pravila o dostupnosti kapaciteta i produbljivanjem intradnevne i balansne integracije, SEE može pretvoriti tržišnu moć u stabilizujuću silu. U takvom sistemu, trgovci i dalje profitiraju, ali njihovi profiti se usklađuju sa efikasnošću sistema, a ne sa institucionalnom fragmentacijom.
Evolucija tržišne moći u trgovini u SEE stoga nije problem koji treba eliminisati. Ona je signal zrelosti tržišta. Izazov je osigurati da pravila koja regulišu granice, protoke i kapacitete omogućavaju da ta zrelost preraste u otpornost umesto u volatilnost.
Pripremljeno od strane virtu.energy
