U okviru evoluirajućeg elektroenergetskog sistema Jugoistočne Evrope, energija vetra zauzima dvosmislenu poziciju. Široko je prepoznata kao jedan od stubova evropske energetske tranzicije, ali u regionu JIE njen doprinos ostaje relativno skroman, kako po instalisanim kapacitetima tako i po uticaju na sistem. Podaci za početak aprila 2026. to jasno potvrđuju: proizvodnja iz vetra iznosila je oko 1.892 MW, što predstavlja svega ~7% ukupne proizvodnje, znatno ispod nivoa zabeleženog u zrelijim evropskim tržištima.
Ovaj relativno nizak nivo penetracije nije samo posledica raspoloživosti resursa. Region JIE ima značajan potencijal za energiju vetra, posebno duž obalnih područja u Hrvatskoj i Crnoj Gori, kao i u unutrašnjim zonama Srbije i Rumunije. Međutim, ograničena uloga vetra odražava kombinaciju strukturnih, regulatornih i infrastrukturnih faktora koji su ograničili njegov razvoj u odnosu na solar.
Kontrast sa rastom solarne energije je izražen. Solarni kapaciteti su brzo rasli širom regiona, zahvaljujući kraćem vremenu razvoja, nižim investicionim troškovima i manjim administrativnim barijerama. Projekti se često realizuju u roku od 12–24 meseca, u poređenju sa 3–5 godina ili više za vetar, posebno kada se uzmu u obzir priključenje na mrežu i ekološke dozvole. Ova brzina realizacije omogućila je da solar dominira novim kapacitetima i značajno promeni strukturu proizvodnje u kratkom periodu.
Za razliku od toga, projekti vetra prolaze kroz složeniji razvojni proces. Izbor lokacije mora uzeti u obzir kvalitet vetrovitosti, ekološka ograničenja i blizinu mrežne infrastrukture. Procesi dobijanja dozvola su često dugotrajni i podložni lokalnom otporu, posebno u područjima sa ekološkom osetljivošću ili turističkim značajem. Priključenje na mrežu predstavlja ključni usko grlo, jer je kapacitet u oblastima sa dobrim vetrovnim potencijalom često ograničen.
Ova ograničenja odražavaju se i u trenutnom profilu proizvodnje. Na posmatrani dan, proizvodnja iz vetra opala je za približno 299 MW u odnosu na prethodni period, što ukazuje na njegovu inherentnu varijabilnost. Za razliku od solara, koji prati predvidiv dnevni ciklus, vetar zavisi od meteoroloških uslova koji se brzo menjaju i često nisu usklađeni sa vršnim opterećenjem sistema. Ova nepredvidivost smanjuje njegovu efikasnost kao balansnog resursa i povećava pritisak na hidro i termo proizvodnju.
Dinamiка faktora kapaciteta dodatno ilustruje razliku između vetra i solara u regionu. Projekti vetra mogu ostvariti godišnje faktore kapaciteta od 30–40% u povoljnim lokacijama, ali je njihova proizvodnja vremenski neujednačena. Solar, iako sa nižim faktorima kapaciteta od 15–25%, ostvaruje proizvodnju tokom dana kada se poklapaju sa potražnjom i tržišnom aktivnošću. Ova usklađenost, uz niže barijere razvoja, učinila je solar preferiranom investicijom u poslednjim godinama.
Međutim, ograničenja solara postaju sve očiglednija, posebno u kontekstu viška proizvodnje tokom podnevnih sati i negativnih cena. To otvara pitanje da li vetar može imati veću ulogu u balansiranju sistema. U teoriji, proizvodni profili vetra mogu dopunjavati solar, naročito ako je vetrovita proizvodnja izraženija u večernjim ili noćnim satima. U praksi, trenutni obim vetra u JIE nije dovoljan da obezbedi ovu ravnotežu.
Geografska raspodela vetrovnih resursa takođe predstavlja izazov. Obalne oblasti sa jakim vetrovima često su udaljene od glavnih potrošačkih centara, što zahteva značajna ulaganja u prenosnu infrastrukturu. Lokacije u unutrašnjosti, iako bliže potrošnji, mogu imati slabiji resurs ili biti u konfliktu sa drugim namenama zemljišta. Ovi faktori utiču na ekonomiku projekata i produžavaju rokove realizacije.
Rumunija predstavlja jedno od razvijenijih tržišta vetra u regionu, sa postojećim kapacitetima i aktivnim razvojem. Region Dobrogea, posebno, ima značajne resurse i postojeću infrastrukturu. Međutim, i tu je rast ograničen kapacitetom mreže i potrebom za njenim unapređenjem. Srbija, Hrvatska i Crna Gora nalaze se u ranijoj fazi razvoja, sa projektima koji tek ulaze u fazu realizacije.
Interakcija između vetra i mrežne infrastrukture ključna je za budući razvoj. Prenosne mreže u JIE nisu dizajnirane za veliku količinu promenljive proizvodnje, posebno iz udaljenih ili obalnih područja. Zbog toga priključenje novih kapaciteta vetra često zahteva značajna ulaganja u jačanje mreže, što povećava CAPEX i produžava rokove projekata. Ovo se razlikuje od solara, koji se često može postaviti bliže postojećoj infrastrukturi ili distribuirati kroz manje jedinice.
Rizik od ograničavanja proizvodnje (curtailment) takođe postaje sve važniji. Kako raste udeo obnovljivih izvora, periodi viška proizvodnje mogu dovesti do smanjenja izlazne snage, posebno u oblastima sa ograničenim kapacitetom mreže. Iako je ovo do sada više pogađalo solar, ni projekti vetra nisu imuni. Ovaj rizik smanjuje efektivni faktor kapaciteta i uvodi neizvesnost u prihode, što komplikuje finansiranje.
Sa investicionog aspekta, ove okolnosti stvaraju kompleksniji odnos rizika i prinosa za vetar u poređenju sa solarnom energijom. Viši CAPEX—obično u rasponu od 1,2–1,6 miliona evra po MW—zajedno sa dužim rokovima razvoja i regulatornom neizvesnošću, zahtevaju veću sigurnost prihoda. Dugoročni ugovori o kupovini električne energije (PPA) i drugi mehanizmi su ključni za obezbeđivanje finansiranja, ali njihova dostupnost varira širom regiona.
Uprkos izazovima, strateška uloga vetra ne treba da bude potcenjena. Kako se sistem razvija i udeo solara raste, potreba za komplementarnim profilima proizvodnje postaje izraženija. Vetar, sa potencijalom za noćnu i sezonsku proizvodnju, može pomoći u smanjenju oslanjanja na termoelektrane.
Integracija vetra sa drugim tehnologijama donosi dodatne mogućnosti. Hibridni projekti koji kombinuju vetar, solar i skladištenje mogu optimizovati iskorišćenje resursa i povećati stabilnost prihoda. Kombinovanjem različitih profila proizvodnje i fleksibilnosti, ovi projekti mogu ublažiti deo rizika vezanih za samostalne vetar projekte.
Regulatorni okvir će igrati odlučujuću ulogu u oblikovanju budućnosti vetra u JIE. Pojednostavljenje procedura izdavanja dozvola, unapređenje planiranja mreže i jasni investicioni signali ključni su za razvoj potencijala regiona. Iskustva razvijenijih tržišta pokazuju da koordinisana podrška može ubrzati razvoj i smanjiti troškove tokom vremena.
Istovremeno, širi evropski kontekst je relevantan. Kako EU nastavlja da promoviše vetar kao ključni deo energetske tranzicije, razvoj lanca snabdevanja, tehnološki napredak i finansijski mehanizmi mogu koristiti tržištima JIE. Pristup ovim resursima može pomoći u prevazilaženju postojećih barijera.
Interakcija između vetra i ostalih elemenata sistema odrediće njegovu buduću ulogu. U sistemu dominiranom solarnom energijom i ograničenim fleksibilnostima, vetar ima potencijal da obezbedi potrebnu diverzifikaciju. Međutim, ostvarenje tog potencijala zavisi od rešavanja strukturnih problema koji su do sada ograničili njegov rast.
Tržište električne energije u JIE nalazi se u fazi u kojoj današnje odluke oblikuju generacijski miks. Trenutna dominacija solara odražava trenutne ekonomske i regulatorne uslove, ali uravnotežen sistem zahteva širi portfolio obnovljivih izvora. Vetar, iako trenutno nedovoljno zastupljen, ostaje ključni deo tog portfolija.
Put napred, stoga, nije zamena, već integracija. Solar, vetar, hidro i skladištenje moraju se razvijati koordinisano, uz podršku mrežne infrastrukture i tržišnog dizajna koji omogućava efikasan rad sistema. U tom kontekstu, uloga vetra će verovatno rasti, ali tempom koji zavisi od sposobnosti sistema da prihvati njegove specifičnosti.
Za sada, podaci daju jasnu sliku. Vetar je prisutan, ali još uvek nije centralan. Njegova varijabilnost utiče na sistem, ali njegov obim nije dovoljan da ga oblikuje. Izazov—ali i prilika—leži u prelasku iz ove perifernе uloge ka ulozi značajnog doprinosa proizvodnji i fleksibilnosti u energetskoj tranziciji JIE.
Pripremljeno od strane virtu.energy
