Rasprava koja se na prvi pogled čini usmerenom na industriju Zapadne Evrope mogla bi da ima značajne posledice po energetska tržišta Jugoistočne Evrope, planove industrijskog razvoja i investicioni ciklus u oblasti obnovljivih izvora energije.
Evropska industrijska udruženja koja predstavljaju sektore metala, hemijske industrije, cementa, đubriva i druge energetski intenzivne grane privrede zatražila su ograničavanje mrežnih tarifa za električnu energiju, tvrdeći da rast troškova korišćenja elektroenergetske mreže postaje ozbiljna prepreka industrijskoj konkurentnosti. Na prvi pogled, debata se odnosi na fabrike u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji i drugim državama članicama Evropske unije. U stvarnosti, njen ishod mogao bi da utiče na investicione odluke koje se protežu od srpskog sektora prerade bakra do crnogorskih ambicija u oblasti obnovljivih izvora energije i industrijskih zona u Severnoj Makedoniji.
Ovo pitanje dolazi u ključnom trenutku za Evropu. Kontinent se priprema za jedno od najvećih proširenja elektroenergetske infrastrukture u svojoj istoriji, dok vlade ubrzano sprovode elektrifikaciju, integraciju obnovljivih izvora energije, razvoj električnih vozila, proizvodnju baterija i dekarbonizaciju industrije. Operaterima prenosnih i distributivnih sistema potrebne su stotine milijardi evra novih ulaganja, a sve češće se postavlja pitanje ko će na kraju snositi troškove te infrastrukture.
Za tešku industriju, odgovor na to pitanje od ogromnog je značaja. Energetski intenzivni sektori već se suočavaju sa troškovima energije koji su i dalje znatno viši nego u konkurentskim regionima poput Sjedinjenih Američkih Država, Bliskog istoka i delova Azije. Kako mrežne naknade nastavljaju da rastu, proizvođači upozoravaju da ukupni trošak isporučene električne energije postaje važniji investicioni kriterijum od same veleprodajne cene struje.
Taj trend nosi značajne posledice za Jugoistočnu Evropu.
Godinama su zemlje poput Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Severne Makedonije imale relativno konkurentne industrijske cene električne energije u poređenju sa mnogim tržištima Zapadne Evrope. U kombinaciji sa nižim troškovima rada i sve većom integracijom u evropske lance snabdevanja, to je pomoglo privlačenju investicija u proizvodnju automobilskih komponenti, preradu metala, rudarstvo, hemijsku industriju i prerađivački sektor.
Evropski mehanizam koji bi smanjio mrežne naknade za energetski intenzivne industrije mogao bi da umanji tu konkurentsku prednost.
Investitori koji procenjuju nove industrijske projekte obično porede ukupne troškove električne energije, a ne samo nominalne cene na tržištu. Postrojenja za proizvodnju baterijskih materijala, rafinerije bakra, aluminijumski pogoni ili projekti proizvodnje vodonika analiziraju mrežne naknade, troškove balansiranja, naknade za pomoćne usluge i prenosne tarife zajedno sa veleprodajnim nabavkama električne energije. Ukoliko veliki industrijski potrošači u Zapadnoj Evropi dobiju značajne olakšice po osnovu mrežnih troškova, ekonomska opravdanost smeštanja određenih investicija u Jugoistočnu Evropu mogla bi da oslabi.
Istovremeno, ovaj predlog može stvoriti i drugu, potencijalno još značajniju priliku za region.
Niži troškovi električne energije za evropske proizvođače verovatno bi ubrzali proces industrijske elektrifikacije. Čeličane ulažu u elektro-lučne peći. Hemijska industrija istražuje mogućnosti elektrifikovanih proizvodnih procesa. Postrojenjima za proizvodnju vodonika potrebne su ogromne količine električne energije iz obnovljivih izvora. Proizvođači baterija i data centri dodatno povećavaju potražnju za električnom energijom širom Evrope.
Svi ovi trendovi ukazuju na snažan rast dugoročne potražnje za električnom energijom.
Jugoistočna Evropa nalazi se u sve povoljnijoj poziciji da iskoristi taj rast. Region raspolaže nekim od najatraktivnijih obnovljivih energetskih resursa u Evropi, posebno u oblastima energije vetra, solarne energije i hidroenergije. Veliki projekti obnovljivih izvora napreduju u Srbiji, Crnoj Gori, Rumuniji, Bugarskoj i Grčkoj, dok operateri prenosnih sistema proširuju međusobne interkonekcije koje bi mogle omogućiti veći izvoz električne energije ka Centralnoj Evropi.
Za Crnu Goru, implikacije su posebno značajne. Strateški položaj zemlje dodatno je ojačan podmorskom elektroenergetskom interkonekcijom između Crne Gore i Italije. Ovaj kabl omogućava direktan pristup jednom od najvećih evropskih tržišta električne energije i stvara mogućnosti za budući izvoz energije iz obnovljivih izvora. Kako evropskoj industriji budu potrebne sve veće količine niskougljenične električne energije, razvojni projekti obnovljivih izvora u Crnoj Gori mogli bi postati još vredniji.
Projekti vetroelektrana u priobalnim i planinskim područjima zemlje, zajedno sa proizvodnjom iz hidroelektrana i potencijalnim razvojem baterijskih sistema za skladištenje energije, mogli bi podržati dugoročni izvoz električne energije povezan sa strategijama industrijske dekarbonizacije širom Evrope.
U Srbiji, ova debata direktno se prepliće sa širim industrijskim i rudarskim ambicijama države.
Srbija je već danas domaćin velikih energetski intenzivnih industrijskih postrojenja, uključujući proizvodnju čelika, topljenje bakra i preradu mineralnih sirovina. Buduće investicije povezane sa litijumom, baterijskim materijalima, kritičnim mineralima i industrijskom elektrifikacijom u velikoj meri zavisiće od konkurentnosti troškova električne energije.
Kompanije koje procenjuju nove prerađivačke kapacitete sve više pažnje posvećuju ukupnoj strukturi troškova snabdevanja električnom energijom. Naknade za priključenje na mrežu, prenosne tarife, troškovi balansiranja, rizici od ograničenja proizvodnje i dugoročna raspoloživost električne energije postaju ključni elementi investicionih modela.
Ovo je posebno važno za projekte povezane sa evropskom strategijom razvoja kritičnih sirovina. Rafinacija bakra, prerada litijuma, obrada grafita, separacija retkih zemnih elemenata i proizvodnja prekursora za baterije predstavljaju izuzetno energetski intenzivne aktivnosti. Investitori koji razmatraju rudarske projekte u Jugoistočnoj Evropi sve češće analiziraju elektroenergetsku infrastrukturu uporedo sa geološkim potencijalom, regulatornim procedurama i logističkim uslovima.
Rasprava se takođe direktno povezuje sa sprovođenjem Mehanizma za prekogranično usklađivanje emisije ugljenika (CBAM). Evropski uvoznici počinju da analiziraju ne samo ugljenični otisak industrijskih proizvoda već i pouzdanost i sledljivost električne energije korišćene u proizvodnji. Nabavka električne energije iz obnovljivih izvora, garancije porekla, sistemi merenja i dokumentacija o potrošnji električne energije postaju sve važniji komercijalni faktori.
Zbog toga buduća konkurentnost neće zavisiti samo od pristupa jeftinoj električnoj energiji, već i od sposobnosti da se pruži proverljiv dokaz o korišćenju niskougljenične energije.
Operateri prenosnih sistema širom Jugoistočne Evrope mogli bi se stoga naći u središtu novog investicionog ciklusa. Kompanije poput Elektromreže Srbije (EMS) u Srbiji, Crnogorskog elektroprenosnog sistema (CGES) u Crnoj Gori i drugih regionalnih operatera imaće sve značajniju ulogu u integraciji obnovljivih izvora energije, prekograničnoj trgovini električnom energijom i industrijskoj elektrifikaciji.
Za banke i investitore, ova rasprava ukazuje na širu promenu u načinu procene projekata. Projekti obnovljivih izvora energije više se ne mogu vrednovati isključivo kroz kvalitet resursa, kapitalne troškove, priključak na mrežu i pretpostavljene tržišne cene električne energije. Sve veća pažnja posvećuje se prenosnoj infrastrukturi, strukturi mrežnih troškova, izloženosti ograničenjima proizvodnje i sposobnosti elektroenergetskih sistema da podrže buduću industrijsku potražnju.
Evropska debata o mrežnim tarifama zapravo odražava mnogo širu transformaciju energetskog sektora koja je u toku širom kontinenta. Električna energija postaje dominantan energent za industriju, saobraćaj i delove sektora grejanja. Kako elektrifikacija napreduje, ekonomika elektroenergetskih mreža postaje jedno od najvažnijih pitanja industrijske politike u Evropi.
Za Jugoistočnu Evropu, posledice prevazilaze same račune za električnu energiju. One će uticati na to gde će se graditi fabrike, gde će se prerađivati kritične mineralne sirovine, kako će se finansirati projekti obnovljivih izvora energije i koje će zemlje postati strateški snabdevači evropske industrije niskougljeničnom električnom energijom. Obnovljivi resursi regiona, njegovi prenosni koridori i industrijska baza stavljaju ga u jedinstven položaj da iskoristi evropski talas elektrifikacije, ali će buduća konkurentnost sve više zavisiti od načina na koji se projektuje elektroenergetska infrastruktura i od troškova pristupa toj infrastrukturi.
Pripremljeno od strane virtu.energy
